Vlasnik BC Foruma
Administrator
Zodijak : 
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-
|
 Naslov: TAJNI MONETARNI RAT -GADAFI PROTIV ROTŠILDA?  Ned Avg 21, 2011 2:54 am |
|
|
22.07.2011.
TAJNI MONETARNI RAT -GADAFI PROTIV ROTŠILDA?
KADA “LUDAK” UMISLI DA JE VLASTELIN I STVARNO STVORI DRŽAVU
Kako je Libija pod vođstvom Moamera el
Gadafija “tiranina i ludaka”, kako ga vide na Zapadu, postala
najbogatija afrička država potpuno suverena i spremna da uvede novu
monetu u trgovini sa naftom- islamski zlatni dinar i beskametne kredite.
To bi značilo da Zapad više neće moći da kupuje naftu od afričkih
zemalja spekulativnim novcem.
Piše:
Ivona Živković
Voda, zemlja, ljudi i zlato – osnovne su
strateške sirovine na kojima počiva egzistencija svake suverene države.
Voda je energent života, zemlja je stanište, zaklon i hrana, ljudi su
stvaralačka energija, a zlato je osnova za trgovinu odnosno cirkulaciju
stvaralačke energije. Ako nedostaje samo jedan od ova četiri stuba,
suverene države ne može biti, a narod koji nema sopstvenu državu je ili
roblje ili narod lopova, koji mora čitavog života da živi među drugima
krade ili prosi. Poznati vam je bar jedan takav narod.
Na žalost, i danas se u školama uči da je
robovlasničko društvo odavno rasformirano, što je apsolutno netačno.
Današenje takozvano "slobodarsko" i "demokratsko" društvo samo je
iluzija stvorena odlukom jednog vlastelinskog kartela da se skloni iz
javnog života i da robovi me gledaju u kakvoj raskoši i sasipništvu
žive.
Ali, za razliku od feudalnih vlastelina koji
su bili vladari određenih zemljišnih poseda, moderna vlastela je sebi
vladarski tron obezbedlila spekulativnom trgovinom- tj. zamenom zlata za
papirne priznanice, i nije vezana ni za jednu zemlju. Njhova
teritorija su sve zemlja i svi posedi na kojima trguju, a to je
praktično čitav svet. Svet bez granica i globalistička ideologija je
njihova izmišljotina. Ovaj trgovački kartel formiran od venecijanskih
srednjevekovnih trgovaca uspeo je u periodu od nekoliko stotina godina
da najmoćnijim ekonomijama sveta nametne kao legalno sredstvo plaćanja
svoje papirne priznanice, odnosno novac koji oni emituju i iza koga
odavno ne stoji ni zlato niti bilo koje druge vrednosti. Prodajom ove
izmišljene vrednosti (spekulativnog novca) oni su milijarde ljudi širom
sveta teško zadužili i praktično porobili.
Da su SAD najveća robovlasnička plantaža očigledno je iz
činjenice da je zemlja na ivici bankrota, jer ima takozvani nacionalni
dug preko 14 triliona dolara i nije u stanju da plaća robu koju
uglavnom uvozi iz drugih zemalja. Iako imaju i sirovine i tehnologije i
radnu snagu i konstantno poslednjih šezdeset godina ratuju po čitavom
svetu, od toga nisu ostvarile nikakvu dobit. Sva dobit je otišla
privatnim korporacijama.
SAD su inače početkom sedamdestih godina već
jednom bankrotirale, kada nisu bile u mogućnosti da uzetu robu plaćaju
svojim zlatnim dolarom. Od tada je dolar postao vezan za naftu, a
“američko” zlato koje je nakon Drugog svetskog rata preliveno tu iz
čitavog sveta, posebno od poražene Nemačke, postepeno je odlazilo u
švajcarske banke gde ga sada kontroliše, čuva i prodaje kome hoće -
katolička crkva. Ova ustanova je neformalno najveći posednik i diler
zlata u svetu.
Ova globalna pljačka i stavljanje pod kontrolu
malog broja ljudi -zlata, prirodnih resursa, nauke i visokih
tehnologija, u poslednjih stotinu godina uzela je takve razmere, da već
i prosečno inteligentni ljudi shvataju da su samo obično roblje koje
se zamajava kojekakvim medijskim i političkim pričama o “ljudskim
pravima", "slobodama" i "demokratiji”. Tako se i SAD kao najveća
robovlasnička kolonija medijski prikazuje kao "najdemokratskija zemlja
na svetu", na nekakvim izmišljenim rang listama. "Demokratija" je
praktično postala paravan za najveću pljačku i teror, dok se narod
hipnotiše raznim političkim komedijašima i manekenima koji mu drže
nekakve političke govore pune isprazne retorike. Većina njih , evidentno
je, ima problem sa elementarnim logičkim zaključivanjem i živi u
iluziji o sopstvenoj moći.
 Ogromna
Rusija nije imala nikog drugog da je predstavlja u svetu do ovog malog
čoveka levo, dok ogromnu Ameriku predstavlja potomak afričkih robova
koji ne može da dokaže da je rodjen makar na Havajima. Nije li to
čudno?
Svi oni koji zalutaju u ove političke vode i
pokažu malo više inteligencije i smisla za kvalitetnije i racionalnije
vodjenje nacionalnih ekonomija, postaju smetnja i preko noći dobijaju
naziv “diktatora i tiranina”. Lihvarskoj vlasteli sa političkom centralom u Londonu su potrebni glupi i poslušni pljačkaši sopstvenog naroda.
LIHVARI SU UNIŠTILI TURSKI KALIFAT
Kada je srednjevekovni Turski kalifat koji je
postojao u južnoj i istočnoj evropi izgubio dominantnu ulogu u svetskoj
trgovini, centar trgovačke moći se preselio u London, krajem 17 veka.
Čitava Evropa, SAD, Indija, Japan i Afrika postali su nakon toga
robovske države kojima su upravljali katolički iluzionisti puneći
zlatom džepove i trezore londonskom trgovačkom kartelu. Zato je danas
čitav svet u teškim dugovima.
Otkrićem nafte na Srednjem istoku evropski lihvari su videli
odličan biznis. Veštim podmićivanjem lokalnih efendija bankari su ušli s
a njima u partnerski biznis sa naftom (ali i bračne veze), i to tako
da su najlakovernijim efendijskim porodicama garantovali moć,
nezavisnot, crtali im granice i darivali ih kraljevskim titulama,
obećavajući im velike investicije i veliki preporod zemlje.
Glava pogate porodice iz plemena Sanusi, Muhamed Idriz 1951.
sklopio je, naivno kao i mnogi u Arabiji i Persiji, jedan takav dil. Uz
podršku SAD i Britanije on je dobio “nezavisnost” i kraljevsku krunu
na prostoru današnje Libije, koja je nakon Drugog svetskog rata i
poraza Italije, bila vlasnik ove kolonije. Oko 150 plemena koja su ovde
živela niko vekovima nije mogao da ujedini, ni Turci, ni Italijani, ni
Britanci, ni Sanusi. A bankarima je bilo neophodno da za biznis sa
naftom imaju stabilnog veleposednika koji će im biti veran poslovni
partner. Tako je ova zvanična “nezavisnot” Libije i davanje moći Idrizu
omogućilo londonskim trgovcima da obilato uz podršku lakovernog kralja
koriste libijsku naftu. I zaista ogromna nalazišta nafte počela su da
se sve više otkrivaju. Ali, libijski narod od toga nije imao vajde.
Medjusobna borba evrospke vlastele za što veće parče kolača
vodila je nizu državnih udara u kolonijama, nastojanjima da se orode sa
lokalnim kaljevima i dr. U jednom takvom vojnom udaru 1969. svrgnut je
kralj Idris i na čelo Libije je došao mladi pukovnik Gadafi. I danas
je na čelu Libije, iako odavno nema nikakvih formalnih funkcija. On je
jednostavno vlastelin države Libije – vođa revolucije.
Koliko je “lud” Moemer el Gadafi (kako ga Zapad stalno
prikazuje), vidi se iz toga da je veoma brzo ujednio sva plemena,
posebno dve velike libijske etničke grupe zbog kojih je Libija uvek
morala da bude podeljena na dva administrativna dela. Gadafi je
napravio jaku unitarnu državu. Naftne ugovore sa stranim kompanijama je
napravio tako da je najveći deo novca od nafte ostajao Libiji i to na
korist narodu, tako što je glavna naftna kompanija bila 100 posto u
vlasništvu države. Proizvodnju nafte sveo je na samo jedan dolar po
barelu, dok je kod drugih zemalja cena išla i preko 100 dolara.
Ogromnu zaradu od nafte Gadafi je koristio za
kupovinu oružja i formiranje vojske, što su i drugi radili i u čemu im
je Zapad obilato pomagao uzimajući im tako dobar deo novca od prodate
nafte.
Dok je Izrael još bio u povoju, kao hram u
koji danas dolaze svi svetski političari kako bi izrazili svoju
privrženost evropskoj oligarhiji i njenom naftnom i bankarskom biznisu,
tu prikrivenu ulogu je nakon Drugog svetskog rata imala SFR
Jugoslavija. Tu su dolazili svi “afrički revolucionari” kojima je bilo
potrebno da kupe oružije, dobiju keš novac za svoju “narodnu
revoluciju”, obuku, edukaciju itd. Jugoslavija je formalno bila
nesvrstana, slobodarska i ateistička zemlja, i to je islamskim narodima
Trećeg sveta stvaralo iluziju da nisu više pod okupacijom Zapada i
lihvarske mašinerije sa centralom u Londonu.
Tito je zvanično bio sin slovenskog balkanskog
naroda (niko nije znao njegovu pravu biografiju i povezanost sa
Rotšildima i Habsburgovcima, odnosno nemačkim lihvarima) i zato je bio
rado vidjen gost u Trećem svetu i postao je "vodja nesvrstanih". Sa
takvom prikrivenom misijom razvijana je u jugoslovenska privreda (koja
je dobijala unosne poslove u tim zemljama) i u kojoj je polovina
državnog budžeta uvek bila negde van zemlje i samo nekoliko
najupućenijih službenika tajne službe je znalo za tokove tog novca.
Tako je Jugoslavija bila pravi trojanski konj za porobljavanje Trećeg
sveta.
I mladi Gadafi je tu bio uvek dobrodošao i rado vidjen gost.
Ali, je očito bio inteligentniji i hrabriji od ostalih. Znao je da
vojska ne može da funkcioniše ako zemlja nema jaku privredu, a privrede
nema bez nezavisnog izora vode. Voda je energent broj jedan. U stvari
ono što oslobađja energiju iz nafte je voda. A Libija dovoljno vode
nije imala. I to je bio problem svih arapskih zemalja. I zapad je to
znao i zato im oružije i prodavao.
Ali, priroda funkcioniše malo drugačije od onog
kako bi hteli lihvari. U stvari gde ima nafte ima i vode jer se i
jedno i drugo stvara duboko u unutrašnjosti zemljine kore. Čitava
planeta se praktično stalno puni vodom, ali ona ne izlazi uvek na
površinu (što zavisi i od telurskih struja) već može ostati milionima
godina zarobljena duboko pod stenama. Takva vodena skladišta duboko pod
zemljom se nazivaju akviferi. Da Libija sa skoro dve trećine svoje
teritorije leži na ogromnim akviferima, otkriveno je još 1959. u
potrazi za naftom.
SAHARA LEŽI NA VODI
Voda u akviferima je veoma čista, jer je prošla
prirodan put filtracije kroz kamen i potrebno je samo iskopati dublje
ukoliko je neka prirodna žila negde ne izvuče na površinu.
Po proceni stručnjaka ovi akviferi u Sahari sadrže 10 do 12 hiljada
kubnih kilometara vode i ona se nalazi 600 metara duboko pod zemljom.
Akviferi s e nalaze i u Čadu, Sudanu, Nigeru, kao i Egiptu. Potrebno je
samo iskopati bunare i cevovodom transportovati vodu gde treba. Priča
o tome kako će se u budućnosti voditi ratovi zbog vode je delimično
tačna, jer će se voditi za njenu kontrolu, a ne zato što je neće biti u
prirodi. Ne zaboravite da priroda stalno stvara i naftu i vodu i sve
ostalo. Ali, medjunarodni trgovci žele da oni drže i prodaju sve , pa i
vodu i kiseonik.
Problem kod Libije je bio u tome što se ovi
akviferi nalazili tačno ispod pustinjskog dela zemlje na jugu, dok 95
posto stanovništva Libije (od ukupno 6,5 miliona) živi u priobalnom
delu. Iskopati velike bunare do akvifera i onda preseliti šest miliona
ljudi u pustinju jednostavno je bilo neizvodljivo. A Libiji je voda
preko potrebna, jer ima veoma male obradive površine zemlje, oko 1
posto od čitave teritorije i hranu mora da uvozi.
I “ludak “ Gadafi je odlučio da vodu iz ovih
akfera jednostavno dovede do gradova i velikih naselja. A to je značilo
postaviti u pustinji cevovod od nekoliko hiljada kilometara, tačnije
preko 3900 kilometara. To je više nego što je cela zapadna Evropa.
Ali, kad je neko “lud” i shvata da mu novac od nafte i oružije ništa
ne znače ako nema vodu, ako nema svoju poljoprivredu, ako ne može da
razvija sopstvenu industriju, da održava sopstveni narod onda on mora
to svoje “ludilo” da primeni. I Gadafi je pokrenuo veliki projekat
izgradanje bunara i cevovoda koji će transportovati vodu preko
pustinje. Pojekat je nazvan Velika veštačka reka (Great man-made river
project).
O kakvom se magalomanskom i “ludačkom”
projektu radi govore sledeći podaci. Projekat je zamišljen da se radi
26 godina u četiri faze. Dve su već završene,a treća faza je spajanje
ove dve. Libija namerava da na ovaj način dobije 160 000 hektara
obradivog zemljišta. Oko 70 posto vode iz akvfera je namenjeno za
poljoprivredu , a ostatak će ići u gradove. Za industriju , prema
planu vlade, nije namnjeno ništa. Suviše kvalitetna voda za industriju.
Čitav cevovod je građen od velikih cilindara napravljenih novom
tehnologijom natezanja betona koji se transportuju hiljadama kilometara
putevima kroz pustinju koji su za to izgrađeni. Oko 3700 kilometara
puta je napravljeno.
Faza jedan ima ukupno 1600 kilometara
cevovoda, a faza dva ima dužinu od 2155 kilometara. Bili su u fazi
spajanja kada je počelo bombardovanje Libije.
Cilindri su smešteni u rovove šest metara pod zemljom. Svaki
betonski cilindar teži 75 do 85 tona. Cevovod je satavljen od delova od
kojih svaki ima unikatni broj i predviđeni su da traju najmanje 50
godina. Po specifičnom unikatnom boju odmah se identifikuje kad je i
gde proizveden.
Za njihovo podizanje i stavljanje u rov korišćeni su kranovi
od 450 tona koji s e kreću po specijalno izgradjenim šinama. Žica koja
je ugrađena u betonske cilindre pre natezanja premašuje dužinu od 6
miliona kilometara. Približno 500 000 prenapregnutih betonskih
cilindarara cevovoda je već proizvedeno. Iz rovova za cevi iskopano je
250 miliona kubnih metara, a težina cementa upotrebljenog se meri
milionima tona. I sve je to rađeno u pustinji. (Uporedite ovo sa običnim
putevima i obilaznicama koje srpska vlada nije u stanju godinama da
izgradi u sred Evrope uz umerenu klimu i obilje vode).
Libija sada već izvlači 2.5 miliona kubnih metara vode dnevno
uz očekivanje da će to ubrzo narasti na 6.5 miliona dnevno. Stručnjaci
ovo slikovito prikazuju kao stalno kretanje 2,5 miliona
folksvagenovih “buba” 3200 kilometara svakog dana. Ako jedan auto
prosečno nosi kubni metar vode, to je oko 1100 litara vode.
Oko 1300 bunara će biti izbušeno koji bi trebalo da daju 6,5 miliona
kubnih metara vode dnevno. Na ovaj način bi se vodom snabdevali
Bengazi, Tripoli, Brega, Sirta i ogromne poljoprivredne površine.
Količina vode u akveferima je procenjena na količinu vode u Nilu koja
protekne za 200 godina. Pojedini stučnjaci sa Zapada, medjutim,
procenjuju da će se ovaj prirodni rezervoar iscrpeti za 50 godina, dok
drugi smatraju da će voda trajati preko 4000 godina.
Iz bunara se voda ubacuje u rezervoare i svaki rezervoar ima
prečnik od jednog kilometra i jasno su vidljivi iz Nasinih satelita,
baš kao što se iz satelita vidi kako oko rezervoara i duž cevovoda sve
više niču zelene površine. Sa ozelenjavanjem nastaju male
poljoprivrdedne farme koje će s e onda sve više širiti.
Cilj Libije je vremenom potpuno zadovolji
svoje potrebe za usevima, a Libijci onda planiraju da sa proizvodnjom
uđu i na Evropsko tržište. Ovo se porodici Rotšild koja ima investiciju u
Indiji da Evropu snabdeva voćem i povrćem siguno neće dopasti. S
obzirom da se radio o vodi koja je stara i veoma mineralizovana, ovako
uzgojeni usevi i voće imaće sigurno odličan kvalitet.
Oko 130 000 hektara pustinje će biti
navodnjavano ovom vodom. Libija trenutno uvozi pšenocu, ovas, kukuruz ,
ječam. Blizu Bengazija su već nikli vinogradi. Libijskim seljacima će
ova voda biti veoma pristupačna, jer će država cenu subvencionisati.
Libijci su u početku morali da angažuju mnoge strane komanije i
to iz Južne Koreje, Turske, Nemačke, Japana, Filipina, a pozvana je na
saradnju i Britanija. Na snimcima postorenja vidi se da su sve
tehničke instalacije na engleskom, ali je uglavnom primenjena nemačka
tehnologija. Oko 70 procenata poslova na izgradnji cevovoda sada rade
sami Libijci i sve je manje stranaca, tako da planiraju da svoje
iskustvo i tehnologiju, do sada neprimenjenu, izvoze i u druge afričke
zemlje koje takođe leže na akviferima. Ova tehnologija omogućava da se
voda nigde ne gubi i ne isparava.
Čitava insvesticija trebalo bi da košta oko
33 milijardi dolara, ali će verovatno biti skuplje. Ako ikada bude
završena. Finansiranje je do sada vršeno isključivo državnim
beskamatnim kreditom koji je dala libijska centralna banka. A ova banka
je sto posto u vlasništvu države Libije. MMF i Svetska banka su
zaobidjeni. Možete već da zamislite kako su to Rotšildi i ekipa teško
prihvatili. Toliko teško da se o ovom libijskom geostrateškom projektu
na Zapadu jedva zna. Mediji su ga jednostavno ignorisali.
Kamen temeljac ovog projekta je postavljen
izgradnjom velikog vodenog skladišta kod Brege 1984. Sada vam je jasno
zašto su se tzv. "pobunjenici" (naoružani Otporaši koje finansira
Sorošov fond za “Otvoreno društvo” tj. fond za trgovačku zemlju bez
granica) navadili na ovu luku i zašto je Gadafijeva narodna vojska to
sve to morala da minira.
I kada ove izdajnike i ostale plaćenike koje
plaćaju Rotšildi preko svog agenta Soroša i političkih marioneta u
Lononu, Parizu, Vašingtonu itd. (koji troše za ovo i novac iz državnih
budžeta zapadnih zemalja) ubije neka mina ili bomba, svi udarni mediji
na Zapadu izveštavaju da Gadafi “tiranin” ubija sopstveni narod. U
stvari pobunjenici preko nekakvog Nacionalnog Tranzicionog Saveta (!)
žele da uspostave novu vlast koju će onda prihvatiti (i dati joj
legitimitet ) "demokratski svet" preko marionetske institucije nazvane
UN (kojom upravlja trgovački kartel iz Londona poznat pod imenom
"KRUNA") i oni će onda da privatizuju ovaj veliki vodeni cevovod za
interese možda francuskih korporacija od kojih tri najveće (Veolia ,
Suez Ondeo i Saur) danas drže 40 posto svetskog tržišta u poslovima sa
vodom. Da li je zato Sarkozi bio najgrlatiji u ovoj borbi za
"oslobadjanje" Libije jer nije za francuske firme, prilikom nedavne
posete Gadafiju, dobio dovoljno veliko parče "vodenog kolača" ? Zato
ovaj cevovod još nije bombardovan. U stvari, on je po izveštajima koje
je jedino objavila ruska Pravda na engleskom u jednom delu ipak
razoren. Ali, stvana šteta je za sada nepoznata. Kakvo obrazloženje za
ovakvo razaranje vodenih resursa može da ima NATO? Nikakvo, naravno. I
zato je to na Zapadu opet tajna i razmere ovog potpuno nehumanog NATO
pohoda za sada nisu poznate. Ovaj vodeni cevovod ide paralalno sa
gasovodom i naftovodom i Libija je već do sada pretrpela katastrofalnu
infrastrukturnu štetu. Razaranje libijske ekonomije zapravo jeste glavni
cilj NATO intervencije.
A zašto?
"MALI" SUKOB MEDJU POSLOVNIM PRIJATELJIMA
Poznavaoci Gadafijevog biznisa znaju da je on
bio veoma vešt političar (čitaj trgovac jer to je politika) i veoma
aktivan i u onome što se zove korupcija lakomih državnika. To je,
takodje, mogao naučiti od J. B. Tita (koji je preko svojih tajnih službi
takođe potplaćivao mnoge afričke, latinoameričke "revolucionare"), ali i
od Rotšilda, sa kojima je Gadafi takođe bio u biznisu i evidentno je
bio uvaženi poslovni partner londonskog trgovačkog transnacionanog
kartela. I jednog sina je školovao u Londonu. Ako je finansirao
predizbornu kampanju Sarkozija (kako to tvrdi njegov sin Saif), to je od
njega kartel možda i tražio kao prilog za "našu stvar" tj. "našeg
čoveka" na funkciji francuskog predsednika. Koliko je i na koji način
Gadafi finansirao Barluskonija, Buša, Blera (koji mu je bio neka vrsta
"poslovnog kurira") može se samo nagađati.
 Gadafijev
sin Mutasim u evropskom odelu sa Hilari Klinton 2009. Obratite pažnju
na njegovo gospodarsko držanje sa rukama na leđima. Da li su u SAD
pokušali da ga zavrbuju da svrgne svog oca jer razne obaveštajne službe
godinama upravo nastoje da porodicu Gadafi razjedine? On je danas ipak u Libiji kao savetnik za nacionalnu bezbednost.
 Sin
Saif Gadafi je londonski djak (ekonomskog instituta kome je donirao
veliki novac. i sad se institut od toga ogradjuje). Najviše javno istupa
i navodno je vidjen za naslednika čelne pozicije u porodici Gadafi.
Saif bi da ga prihvate u Londonu kao čoveka promene koji neće ići očevim
"diktatorskim" stopama već će uvesti demokratiju. Ali, NEKOME u Londonu
ovo više deluje kao smicalica Gadafijevih kako bi i dalje ostali na
vlasti. Moamer ima sedam sinova i jednu kćer.
Moamer El Gadafi je očito čovek koji je znao da
je državna politika trgovačka igra u kojoj pobedjuje onaj koji je
najbolji prevarant i koji zna da se u toj igri sve podmazuje sa parama. A
pare je Gadafi imao u izobilju pa je time i ušao u visoke poslovne
vlastelinske krugove. Pored toga podatak da su mu baka i majka Jevrejke
(što tvrde neki izraelski izvori) , govori da je imao sve predispozicije
da bude poslovni partner globalne oligarhije.
O tome gde je sve investirao novac od nafte, običnim ljudima je
nepoznato. Ali, investicije su ogromne širom sveta (posebno u Italiji),
kao i bankarski računi. Na žalost Gadafi je samo prevideo jedno od
zlatnih pravila pravih vladara: nikada ne investiraj tamo gde nemaš
kontrolu nad vojskom i obaveštajnom službom.
Ali, poslovni partneri mogu da uđu u sukob
interesa.Kada se vlastelini sukobe, narodi i države se uvode u ratove.U
slučaju Libije zato razlog za njeno bombardovanje i gnev (koji potiče iz
Londona) može se naslutiti iz namere Gadafija da ovom trgovačkom i
lihvarskom kartelu na čelu sa Rotšildima zada težak udarac.
GADAFI JE ŽELIO AFRIČKI MONETARNI FOND I NOVU MONETU
Naime, ogrommnim novcem koji je Libija zaradila od nafte vođa
revolucije je decenijama marljivo kupovao i zlato. Koliko tačno ima
zlata u Libiji niko ne zna, ali MMF procenjuje da imaju oko 4,6 miliona
unci, a to je blizu 144 tone. To na tržištu trenutno vredi preko 6
milijardi dolara. I Libija ga najvećim delom čuva u svojim sefovima u
Libiji, a ne u Švajcarskoj, kao što moraju ostale porobljene i vazalne
zemlje. Samo dvadeset zemalja u svetu ima veće zlatne rezerve.
Britanija , na primer ima duplo više, ali i deset puta veći broj
stanovnika. I Alžir ima ogromne količine zlata. Sa tim zlatom koje su
vodeće afričke države nagomilale, Gadafi je predložio stvaranje
Afričkog monetarnog fonda (u koji MMF neće moći da pristupi) koji bi
onda mogao da emituje sopstvenu afričku monetu u čijoj osnovi bi bio -
zlatni islamski dinar. Reč dinar znači zlato.
I afrička nafta bi se onda prodavala samo za ovu monetu. I svi
koji žele afričku naftu morali bi prvo da kupe ovaj novac. I spekulativnim naftnim dolarima i evrima bi bio kraj.
Baš kao i londonskim lihvarima. I Gadafijevi bi preuzeli bankarski tron
Rotšildima. U islamu je lihvarenje, odnosno prodaja novca sa interesom
zabranjena. I u Libiji je najstrože zabranjeno davati kredit sa
kamatom. Islamski dinar bi zato bio veoma stabilna moneta, a beskamatni
krediti bi bili veoma podsticajni. I sve više poslovnih ljudi u svetu
to podržava i više veruje islamskim bankama, jer to nisu banke za golu
pljačku već za stvarni razvoj biznisa.
Inače, Kina je postala strateški partner Libije
broj jedan i to je Gadafijevo ogromno tržište. A ko ima takvo tržište
taj je car. I Rotšilde zanima upravo to tržište. I pala je odluka da se
Gadafi malo "išamara" i da se ubedi da se skloni iz biznisa i da mu se
izbaci iz glave ideja sa pravljenjem novog monetarnog fonda. Afrika mora
ostati zemlja porobljena. A Gadafi je praktično sebe nametnuo kao
lidera čitave Afrike.
I Rotšildove političke marionete su aktivirane.
 Sve
ove političke marionete (koje mediji predstvljaju kao najznačajnije
državnike sveta) odmah su se povinovale zahtevu londonskog kartela koji
je naložio da se Gadafi mora skloniti sa vlasti i formalno su odobrile
vojnu intervenciju koja uključuje razaranje Libije i ubijanje civila u
cilju zastrašivanja naroda. Čak ni dobitnik Nobelove nagrade za mir nije
smeo da se usprotivi, već je pozvao na "oslobadjanje" Libije od
"diktatora". I Rusija je ovo podržala. O tome kakav je interes Rusije da
podržava ovu NATO intervenciju, samo još najzagriženiji rusofili
nastoje da dokuče ne želeći da prihvate surovu istinu da je i "majčica
Rusija" nakon Oktobarske revolucije postala još jedna kolonija
trgovačkog Londona. Svi njeni KGB tajkuni su u službi Londona. O tajnim
poslovima Deripaske i Rotšilda uz posredovanje člana Blerove vlade, a
sada člana Doma lordova, Pitera Mendelsona i (Gidiona) Džordža Osborna
bitanska štampa se dugo bavi. Mendelson je posredovao i u biznisu
Deripaske i Gadafija, pa se nagadja da ga fianansira porodica Rotšild
(čiji je Deripaska tajkun). Britanski premijer Kameron sada javno
kritikuje Mendelsona što je britanskim kompanijama pravio biznis sa
libijskim "diktatorom". (Naravno, to su političke fraze za "malu decu"
koja veruju u britansku demokratiju, vladu i parlament. Cvrc!). Politika
je isključivo biznis.
I to je razlog zašto se zapadne “demokratije”
sada "brinu" za ljudska prava Libijaca i njenih suseda, zašto
finansiraju pobunjenike (zapravo plaćenike koje ubacuju preko Tunisa i
Egipta, gde su svgnuli Gadafijevog saveznika “tiranina” Ben Alija i
egipatskog predsednika Hosni Mubaraka, "despota"). Glavni cilj je očito
bio Gadafi. U stvari, pobunjenici (kao mala grupa koja svakodnevno
demonstrira ispred ambasade Libije u Londonu i snimaju je svi svetski
mediji) više su strani plaćenici jer je Libijce veoma teško podbosti
protiv sopstvene zemlje. Kako formirati Otpor protiv države u kojoj svi
imaju besplatnu zdravstvenu zaštitu, besplatno školovanje, malu
nezaposlenost i u kojoj je prošle godine svaki stanovnik na poklon
dobio 500 US dolara? Libija je bila veoma prosperitetno socijalističko
društvo, praktično bez kriminala i nasilja. Zato agenti CIA i MI6 oko
nje pletu mrežu već trideset godina.
 Grupice
libijskih demonstranata plaćenika poziraju demonstrirajući dok ih
slikaju (i kadriraju) kamere Mardokovih udarnih medija i predstavljaju
širom sveta kao gomilu protestanata protiv "diktatorskog" režima u
Libiji.
Ovi Sorošovi Otporaši koji su osnovali svoj
Nacionalni Tranzicioni Savet nameravaju da čim preuzmu vlast osnuju
novu Centralnu banku u Begaziju (za račun Rotšilda i Londona) i novu
naftnu kompaniju koju će onda privatizovati kao i vodovodne sisteme.
Samo im je važno da Gadafi ode i narod prihvati na vlasti nekog
Libijskog izdajnika, poput Tadića i Dinkića i poveruje im na prazne
priče o medu i mleku koje će poteći, a koje u Libiji već odavno teče
upravo sa “ludakom” Gadafijem na vlasti.
 Iste
takve grupice nekakvih pobunjeničkih snaga, koje ratuju u patikama i
farmerkama bez adekvatne vojne opreme (svaki vojnik zna da je ovo
nemoguće) samo su manekeni za slikanje za potrebe globalističkih medija.
Pitanje je koliko je medju njima zaista Libijaca. Oni što "oslobađaju",
ubijaju, opkoljavaju i razaraju su isključivo NATO snage i njihovi
profesionalni ratnici koji se kao bezbednosne snage privatnih
korporacija polako ubacuju u Libiju i regrutuju preko Blackwater-a ili Dyncorp-a. I
njihove fotografije niste videli. Veliki haos će svakako iazazvati i to
što i porodica Gadafi može imati ovakve privatne visoko obučene
plaćenike.
U stvari, Gadafi je primer veštog vlastelina
koji zna da njegova moć počiva i na zadovoljnom narodu i zdravoj
ekonomiji i zdravim finanisijama, a ne na iluzijama o ekonomiji i
"demokratiji" u kojima žive Zapadnjaci porobljeni teškim kreditima i
prestrašeni terorizmom i "fanatičnim islamistima" koji stalno prete da
im unište njihovu "bajnu" demokratiju. Da bi taj strah kod zapadnjačkih
podanika održavali, Evropa i SAD su napunjeni lažnim azilantima
islamistima, uglavnom kriminalcima kojima je neko obećao na Zapadu med i
mleko, a zapravo ih drži getoizirane i izložene tiraniji. Onda, kada
im zatrebaju da terorišu Evropu - tajne agenture jednostavno zapale
fitilj i aktiviraju ih. U Londonu su ovakvi useljenici u Totenhemu
upravo vešto iskoriščeni od strane policije da zastrašuju Engleze i
Evropljene prikazujući se kao netolerantni, kulturno neprilagođeni
nasilnici i pljačkaši.
Tako su ovi "islamisti" u Evropi sve ono što
nisu u libiji, u Iranu, i što nisu bili u Iraku. I Evropa se tako drži u
stalnom strahu od arapskih i afričkih "ludaka" i "tiranina". Jer,
strahovlada i tiranija je jedini način vladavine koji se u Evropi i SAD
održava već vekovima. I to diktiraju mozgovi Vatikana koji veruju da je
batina iz raja izašla. Baš kao i zmija.
Sa tim strahom se eliminiše i mogućnost ulaska
islamskog zlatnog dinara u svetske finansijske tokove kao monete koja bi
bila u Evropi i SAD prihvaćena baš kao i islamski način bankarskog
poslovanja - BEZ KAMATA I STVARANJA VREDNOSTI IZ NIČEGA . A lihvarska
ekonomija bez kamate je za londonski kartel - PROPAST.
 Gadafi tvrdi da će se boriti do kraja za "svoj" posed - Libiju. Koliko će uspeti? |
|
