Vlasnik BC Foruma
Administrator
Zodijak : 
Datum rođenja : 08.08.1988
Interested In:Women-Men : Women-
|
 Naslov: KAKO DA NAĐEM ZA SEBE DUHOVNOG OCA  Ned Jan 15, 2012 4:57 am |
|
|
PITANJE: Moje pitanje jeste: “Kako da nađem za sebe duhovnog oca? Ko može da bude duhovni otac? “..
..da li duhovnik može da odbije nečiju molbu da ga duhovno rukovodi?
ODGOVOR:
Iskreno rečeno, strepio sam od ovakvog pitanja. Tačnije, od prvog
njegovog dela: “Kako da nađem za sebe duhovnog oca?”. Takvo pitanje, u
raznim varijantama, postavljali su mi mnogi i ranije, doduše usmeno, na
koje mi je uvek bilo teško da odgovorim. Sada “prozvan” i pismeno
postavljenim pitanjem, pokušaću da odgovorim, koliko mi je to moguće.
Pre svega, neka mi bude dopušteno da najpre kažem reč-dve o samom pojmu
duhovnog oca ili duhovnika. Jer, nažalost, srbski narod je odavno
zaboravio šta znači duhovnik, šta znači duhovni život. U najboljem
slučaju kod nas se zadržao pojam “ispovednika”, pod kojim se najčešće
podrazumeva nadležni paroh - sveštenik, kojima pojedinci povremeno
odlaze radi ispovedanja svojih grehova, najčešće, pred sveto pričešće. U
mnogim krajevima, nažalost, čak ni toga nema. Međutim, pojam duhovnika
je daleko širi od pojma ispovednika. Ispovednik može biti svako svešteno
lice koje sasluša grehe na ispovesti i pročita razrešnu molitvu. I tu
se njegova delatnost završava. Duhovnik je, pak, nešto sasvim drugo. On,
često u porođajnim mukama rađa svoju duhovnu decu, (Vidi: Gal. 4,19),
neguje ih i vaspitava, vodi i rukovodi, dok u njima ne uobliči lik
Hristov.
U pravoslavnoj duhovnoj literaturi to je reč koja se veoma često
susreće, istina pod raznim sinonimima: “Geronda” (grčki), “Starec”
(ruski), “Avva” (staroarapski), “Duhovnik”, “Duhovni otac” i td.
Međutim, svi ti izrazi označavaju manje-više samu suštinu reči duhovnik.
A duhovnik je upravo ona ličnost, uglavnom u monaškom činu (najčešće
svešteno-monah), koja je duhovno veoma jaka, koja je utemeljena na
Gospodu Isusu Hristu, na svetim Ocima i u tradiciji pravoslavne
duhovnosti, te je kao takva sposobna da druge ljude, druge ličnosti
duhovno preporađa, ili rađa. Zato on i jeste “duhovni otac”, a svi oni
koje on rukovodi na putu spasenja jesu njegova duhovna deca. Duhovnik,
dakle, ne samo da rađa svoju duhovni decu nego ih i neprekidno rukovodi
na putu duhovnog života i uzrastanja.
Duhovnik ne bira svoju duhovnu decu, nije onaj od koga inicijativa
potiče, nego koji svojom ličnošću, svojom duhovnom snagom zrači jednu
svetlost duhovnu, kojom privlači k sebi duše žedne i željne Boga i
uzvišenog duhovnog života. Isto onako kao što sijalica, svetleći u
noćnom mraku, privlači k sebi razne insekte koji se oko nje viju.
Duhovnik, iako uglavnom živi na jednom mestu, često u pustinji, kao što
je bio sveti Antonije Veliki ili kao što su mnogi svetogorski duhovnici i
danas, živi u svojoj isposnici i podvigu, u molitvi i postu, u duhovnom
sozercanju i sagledavanju dubina božanskih, ipak on ne može ostati
sakriven od očiju sveta, kao onaj grad “koji na gori stoji”, o kome
govori Sveto Pismo.
Duhovnik, dakle, i kad bi hteo, ne može se sakriti. Njega nalaze svi oni
koji žele napredak u duhovnom životu i koji teže da postignu i ostvare
cilj i naznačenje svoga postojanja. Prema tome, duhovnik se ne nameće
nikome. On je kao bistri planinski izvor. On se svima nudi, on je svima
otvoren i ko god želi može da mu pristupi da se napije i da utoli svoju
duhovnu žeđ.
Duhovnik je, pre svega, čovek molitve i pun rasuđivanja. Zato on nikada
ne nastoji da nasilno prodre u našu dušu. On strpljivo čeka da se duša
njegovog duhovnog čeda otvori njemu u iskrenosti, u ispovesti i
poverenju, jer samo tada on može da deluje i da pomogne. Tačno onako kao
što je često učio, i u praksi postupao, naš savremeni veliki duhovnik,
prepodobni otac Justin Ćelijski, koji je izuzetno cenio i poštovao svaku
ličnost, svakog čoveka, te je govorio “da svakoj duši ljudskoj treba
prilaziti nežno, kao na golubijim nogama”, da se ne povredi, da nasilno
ne pokušava da pomogne, nego samo onoliko koliko duša od njega traži.
Duhovnik, dakle, ne juri po svetu i po narodu da “traži” i “sabira” sebi
duhovnu decu, da “spasava svet”, kao što su mnogi danas skloni da tako
nešto zahtevaju od duhovnih ljudi. On živi svojim duhovnim životom i
čeka da ga nađu oni kojima je neophodan, i koje Bog na njega uputi.
Takvima on i postaje duhovni otac, a oni postaju njegova duhovna deca.
A sada, suštinsko pitanje: “Kako i gde naći za sebe takvog duhovnog oca”?
Tajna spasenja je nadumna tajna. Zato na gornje pitanje nije moguće
racionalno odgovoriti i prstom ukazati na takvog duhovnika. Bog je taj
koji poznaje ne samo svaku dušu nego i svaku pomisao duše, i tajne želje
srca, čak i one najdublje. Ako dakle u nama postoji iskrena želja i
potreba da sebe predamo iskusnom vođi na putu našeg spasenja, ako se
iskreno budemo za to molili Bogu, sigurno je da nas Bog neće ostaviti
bez svoje utehe. On, kao jedini srceznalac, uputiće nas na duhovnika
koji odgovara potrebama i sklonostima naše duše.
Ipak, to ne znači da treba sedeti skrštenih ruku i očekivati čudo
Božije. Treba se potruditi, po reči Hristovoj: “Tražite i naćićete” (Mt.
7, 7). Počnimo od svoga sveštenika. Udarimo početak duhovnom životu
kroz iskreno pokajanje i ispovest svojih grehova. Neka se ljubav prema
Bogu i duhovnom životu raspali u srcu našem, pa će se Bog dalje
pobrinuti za naše stvarne potrebe.
Kao čovek kad se razboli. Krene od lekara opšte prakse. Dalje sam razvoj
i vrsta bolesti tera ga da traži “specijaliste” koji mu mogu pomoći.
Raspituje se kod prijatelja i poznanika, sluša i savet lekara opšte
prakse koji mu preporučuje toga i toga specijalistu. I ne prestaje da se
interesuje i da traga za najboljim lekarima, čak i u inostranstvu, samo
da bi našao leka svojoj bolesti i sačuvao svoj ovozemaljski život.
Pa ako se čovek toliko trudi, ne žaleći ni vremena ni novaca, da bi
olakšao prolaznom i propadljivom telu i produžio mu život na neko vreme,
zar ćemo mi, koji želimo da dobijemo večni život u Carstvu nebeskome,
pokazati manje revnosti, truda i spremnosti na svaku žrtvu da bi dušu
svoju iscelili od svake bolesti grehovne i time joj omogućili ona blaga
“koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, a koja ugotovi
Bog onima koji ga ljube”? (I Kor. 2, 9).
Poznato je da mnogi pravoslavni Grci, koji imaju duboki osećaj značaja
dobrog duhovnika, imaju svoje duhovnike čak u Svetoj Gori, sa kojima su u
čestom kontaktu, i koje posećuju bar dva puta godišnje, ne toliko radi
ispovedanja grehova (to mogu da obave kod svakog sveštenika), nego radi
duhovnih saveta i pouka. Ti duhovnici obično rukovode duhovnim životom
čitave porodice, iako ih često viđa i posećuje samo otac, glava
porodice. Takvi duhovnici ne retko i izlaze iz svojih pustinja, posećuju
svoju duhovnu decu i pomažu im u razrešenju mnogih duhovnih, pa često i
životnih problema.
Iz do sada rečenoga, samo po sebi je razumljivo da pravi duhovnik niti
ima razloga, niti želi da odbije bilo koga ko mu sa punim poverenjem,
iskrenošću i poslušnošću pristupi i zamoli od njega pomoć, savet ili
rukovođenje na putu spasenja. Istina, duhovnik može biti često veoma
zauzet (ako ima veliki broj duhovne dece), pa da nije u stanju da
prihvati svakoga ko mu se obrati. Ali svakako će i hteti i moći da nam
dade dobar savet i da nas uputi na onoga koji će nam moći pomoći,
pogotovu ako su u pitanju početnici. Ne mora profesor univerziteta da se
bavi predavanjem deci azbuke i osnovnih pojmova obrazovanja. Za to
postoje učitelji, na koje nas on može uvek uputiti. Najvažnije je hteti
da se spasemo i raditi na tome sa punim poverenjem na Boga, jer On “hoće
da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine” (I Tim. 2,4).
Mir Ti i spasenje od Gospoda.
|
|
