Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1)

1. the links are visible fr forum members only 2. One has to post something in order to see links 3. please do not duplicate posts ie. to post all the time the same thing or only smileys, this will be considered as spam and you will be removed from forum! THANK YOU - YOU BALKAN-CAFFE

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) Labels=0

http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=986&nav_id=401010

Ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića nije do kraja rasvetljeno.
Zbog pokušaja mnogih da zataškaju bitne događaje koji su do toga doveli,
da javnosti bude prikazano da je ubijen zato što je bio kriminalac,
ekipa Insajdera je u prethodnih nekoliko emisija istraživala šta se
zapravo i kada događalo. Učesnici i svedoci dešavanja koja su obeležila
period pre i posle ubistva pričali su svoju verziju događaja u serijalu
"Rukopisi ne gore". Jedan od najvažnijih ljudi i svedok tog perioda bio
je Vladimir Beba Popović, koji je posle nekoliko meseci odbijanja ipak
pristao na razgovor za Insajder.

U ovoj emisiji čućete mnoge do
sada nepoznate i šokantne detalje koji su prethodili ubistvu premijera
Srbije, a koji su sve do danas bili strogo čuvana tajna.

B92:
Šta ste vi ustvari bili, najbliži saradnik Zorana Đinđića, njegov
prijatelj, čovek za specijalne operacije ili vladar iz senke?

Popović:
Ja sam bio Zoranov prijatelj poslednjih petnaestak godina, jedan od
njemu najbližih. Sve ostalo što se dešavalo i uključenje moje u
dešavanja prethodnih 10 godina, naročito ova koja su javnosti
zanimljiva, to su petooktobarska i postpetooktobarska dešavanja, bile su
posledica prijateljstva mog i Zorana Đinđića.

B92: Pripadnici Zemunsko-surčinskog klana jesu učestvovali u tim promenama, pomogli?

Popović: Pa, to niko od nas ne zna...

B92: Zna bivši ministar policije Dušan Mihajlović.

Popović: Pa,
ne znam kako Dušan Mihajlović to zna. Ono što od tih ljudi mi jedino
znamo, to je da se dan posle 5. oktobra pojavio s Dragoljubom
Markovićem, da li u DOS-u ili u Skupštini grada više se ne sećam,
Ljubiša Buha Čume.

B92: Od kada njega znate?

Popović: Ja sam ga video tada prvi put i najveći broj ljudi ga je tada video prvi put. Zoran Đinđić ga je video nekoliko puta ranije.

B92: Pre 5. oktobra?

Popović:
Da, da, video ga je u periodu možda 1999. i 2000. tri ili četiri puta,
jer je, kao što je mislim svima dobro poznato, Ljubiša Buha školski drug
Dragoljuba Markovića, iz istog su sela ili varoši, šta god da je
Surčin, zajedno su išli u školu i u mestu u kome ima nekoliko stotina
stanovnika prirodno je da se dva neka školska druga druže celog života. I
Zoran je u tim odlascima kod Dragoljuba, s kojim se privatno družio,
imao priliku da upozna jednu kontraverznu ličnost neznajući tačno šta je
njegova funkcija i šta on sve to radi, on je bio nekad službenik JAT-a,
onda je kasnije prestao da se bavi time i postao je biznismen. Znam da
mi je nekoliko puta rekao da Dragoljub ima nekog prijatelja koji se
druži s Markom ili s nekim Markovim ljudima, povezan je i verovatno je
tu nešto, policija, veze i da je s vremena na vreme se Zoran s njim
viđao kad mu je bilo važno da dobije kvalitetne podatke o tome šta radi
policija, da li ga prati, da li ga ne prati, da li mu se sprema atentat i
tako dalje. Znate da je on živeo...

B92: Kako Čume, Ljubiša Buha zna da li policija...?

Popović:
Tako što je tvrdio i imao je kontakte s ljudima iz policije i
pretpostavljam da je nekoliko puta verovatno Zoranu dao neke podatke
koji su bili tačni i onda je na osnovu toga shvatio da ta osoba ima
podatke koji su tačni i koji dolaze iz krugova policije.

B92:
Tek danas, pet godina kasnije ispostavilo se da je Legija odmah posle
rušenja Miloševićevog režima postavio svoje prve uslove liderima DOS-a
6. oktobra. Da li je tačno da je Legija tražio od Zorana Đinđića da
njegov čovek dođe na čelo Državne bezbednosti?

Popović:
Ja ne znam da li je to bilo 6. ili 7. ne mogu da se setim, ali je bilo
jednog od ta dva dana i bilo je u Skupštini grada. Bio sam prisutan ja i
bio je prisutan Zoranov šef obezbeđenja, u jednoj maloj sobici u
Skupštini grada u prizemlju bio je Legija i s njim je bio Bracanović,
nisam znao tad ko je on, ali sam to kasnije shvatio. Legija je prvo
pitao da li je Jovica prihvatio da bude šef Državne bezbednosti Zorana,
Zoran je na to rekao - nemam pojma, nemam ja nikakvog kontakta s njim,
što, jel' on kao otprilike hoće da bude ili treba da bude, o čemu se
radi. Onda je on rekao - pa, ne, ne znam, ako on prihvati to je u redu,
ali ako on ne bude imamo kandidata. On je predložio Zoranu da čovek,
načelnik Državne bezbednosti, bude Bracanović. Karakteristično je i
ostao nam je upamćen po tome što je to bio jedan veliki, onako debeo
čovek sa ogromnom bradom, koji je jeo cigarete, jako nervozan i koji se
strašno znojio. Onda je on njega predstavio kao najvećeg stručnjaka iz
oblasti bezbednosti u našoj zemlji. Onda smo mi pitali - dobro, jel' ima
veze, jel' se bavi ovim, onda je on rekao - kako ne, on je bio načelnik
bezbednosti "crvenih beretki". Onda smo mi rekli - hej, čoveče, kako
može taj čovek da bude, pa "crvene beretke" su crvena marama za sve
građane Srbije i za ceo svet, simbol neke torture i zločina u poslednjih
10 godina i da sad njihov načelnik bude šef DB-a. Pa, ne, ne, on je
dobar. Pa može da bude i Crvenkapa, ali ne dolazi u obzir da on bude to.
On je rekao, dobro, dobro, ako ne on imam ja čoveka, on je Andrija
Savić. Ko je taj, kao neki profesor tamo, on je super, on je stručnjak i
tako dalje. Jedino nije uspeo tu gde mu je bilo najvažnije da postavi
svog čoveka, ali je bio, da tako kažem, vrlo zaslužan za postavljenje
Gurija. Isključivo on je odgovoran za postavljenje Boška Buhe i za
verovatno neka mnoga druga mesta za koje mi i ne znamo, jer ovo su mesta
za koja smo se pitali. Kad kažem - mi, mislim na Vladu, mislim na
Zorana, mislim na DOS.

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 10616554744b83c328a0e18955286246_640x459

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 10616554744b83c328a0e18955286246_640x459

B92: Dobro, da li je Milorada Ulemeka Legiju
štitila Vlada Srbije, bio je takav utisak u javnosti? I Srpski pokret
obnove vas stalno optužuje.

Popović: Pa, mogu
da kažem i da i ne. Znači, on formalno nije imao nikakvu vrstu zaštite
ili dozvole, ono što je postojalo za vreme Slobodana Miloševića, da ima
ili prećutnu ili direktnu dozvolu za obavljanje kriminala. Nažalost, tu
je zloupotrebljavao i tu Zoranovu brzopletost u javnom nastupu i zaštitu
koju je Zoran davao Legiji, ne njemu lično nego njemu i jedinici kad je
rekao - to su časni momci, oni su ovo ili ono, a oni koji su odgovarali
za zločine, jer je on nekoliko puta razgovarao s Legijom, ja sam bio
prisutan na nekim od tih sastanaka, kada ga je pitao i tražio - ej, jel'
ima nešto da ste vi tu radili. Ima, hajde da se dogovorimo da ne
ispadne da sam vas izdao posle ili bilo šta, bežite, idite negde,
ratujte po svetu, sklanjajte se, nemate veze - ne, mi, nikako, mi, ma
kakvi mi i tako dalje. I Zoran je u to verovao, a pri tom nije imao
nikakve dokaze. I onda je par puta tako izašao u javnost brzopletije
nego što je trebao i rekao, jer je odmah krenuo napad, oni će ići u Hag,
Zoran će ih sve spakovati u Hag. On je rekao - ne, neću i tako dalje i
tako dalje. Tu vrstu zaštite koju su oni imali manipulacijama i
određenim izjavama političara dobili, oni jesu imali, ali ta zaštita
nije značila - ej, možete da se bavite kriminalom, trgujte drogom,
otimajte, ubijajte i biće to prećutno... Ali nažalost, tako se izgleda i
dešavalo. Ne izgleda, nego danas znamo da jeste.

Mi smo s njim
imali kontakt u jednom periodu kad je on bio službenik Vlade, ako to
mogu tako da kažem, jer je bio službenik jednog dela kojim je upravljala
Vlada.

B92: Kad to više nije bio, bio je penzionisan, zašto je imao državno obezbeđenje? Zašto mu je država dala obezbeđenje?

Popović:
To je odgovor koji ni pokojni Zoran Đinđić nije uspeo da sazna i to je
odgovor koji treba da da ministar Dušan Mihajlović, jer je on bio taj
koji je to obezbeđenje njemu dao. Odnosno, formalno obezbeđenje Miloradu
Lukoviću je dao Sreten Lukić, a ja mislim da je Sreten Lukić to dao uz
dogovor, sigurno nije dao bez dogovora s Dušanom Mihajlovićem. Kad kažem
da taj odgovor nije dobio ni Zoran Đinđić, mislim na to da je u periodu
jesen 2002, u vreme dok je Milorad Luković divljao Beogradom i dok je
Zoran svakodnevno dobijao informacije da je to strašno u šta se Beograd
pretvorio. Kolona njegovih džipova i džipova Dušana Spasojevića, odlasci
u noćne klubove i lokale, maltretiranje da se ljube majice s
Karadžićevim likom, postrojavanje upravnika i šefova sale, pevanje
srpskih pesama i tako dalje i tako dalje. A da sve to radi, pa kad se
pita Milan Obradović kao načelnik beogradske policije - što ti,
načelniče, ne sprovodiš red i mir u Beogradu nego dozvoljavaš da se to
radi, onda on kaže - zato što kad interventna brigada, ta njegova
jedinica, kako se zove, pokuša da ih zaustavi negde u Beogradu, izađu
ljudi s puškama i s legitimacijama JSO-a. Zato što kad mi Milana
Jurišića Juru uhapsimo ili ga jurimo po Zemunu i pucamo u njega i ranimo
ga, mene zove Bracanović na sastanak Milan Obradović, to sad priča
Milan Obradović, zove na sastanak u BIA-u, da se kao nešto vidimo
operativno oko rada na Makinoj grupi. A onda dok sedimo iz druge
kancelarije, pošto ima dvoja vrata, ulazi Legija, koji je tada u to
vreme penzioner, i onda Legija kaže Milanu Obradoviću - ej, rođače,
nismo se tako dogovorili da ti pucaš u moje ljude. Kakve tvoje ljude, to
je kriminalac. Ne, ne, ne, to je naš čovek. A onda Zoran poludi, pa
sazove Savet za državnu bezbednost, pa na Savetu za državnu bezbednost
pred 15 ljudi pita Mihajlovića - zašto on ima policijsko obezbeđenje.
Mihajlović piše i gleda glavom u papir. Zoran mu kaže - ej, ja sam
predsednik Vlade, pitam te, reci mi zašto ima Milorad Luković policijsko
obezbeđenje. Dušan Mihajlović kaže - obrati mi se pismeno. Zoran mu
kaže - smatraj da sam ti se obratio pismeno, ovaj nabije glavu i ćuti, i
onda Zoran kao eto, vidi. Dvadeset ljudi je bilo prisutno, ali je zato u
javnosti bila priča da obezbeđenje Legiji daje Zoran Đinđić jer mu je
on prijatelj, da on to noću po Beogradu što radi, divlja, otima,
maltretira radi uz njegovu ili Čedinu saglasnost.

B92:
Pa, dobro, ali Dušan Mihajlović je bio član Vlade tada, verovatno zbog
toga. Mislim, kako je neko znao da li je Dušan Mihajlović ili je Vlada
Zorana Đinđića.

Popović: Ja sam vam evo sad
rekao. Ali sam vam rekao da ne znam zašto je imao obezbeđenje, jer ne
zna ni Zoran Đinđić, nikad na to Dušan Mihajlović nije dao odgovor.
Pretpostavljam da su to neki dogovori koji su napravljeni između Legije i
Dušana, ne znam, pre nego što je otišao da se penzioniše. Pa, Jovica
Stanišić je imao obezbeđenje do hapšenja, obezbeđenje Državne
bezbednosti.

B92: Dobro, za to ste sigurno znali.

Popović: Pa, znali smo, kako nismo.

B92: I ništa niste mogli da uradite?

Popović:
Pa, ne da nismo, nego to je, uletite u neki rašomon zakona, nije,
jeste, pravilo, bivši načelnik Službe, pa ono, osetljiva je tema, pa
jure ga muslimani, pa ga jure Hrvati, pa to nije zgodno, pa šta ako ga
neko ubije, pa to je bruka za državu. Otkud znam već kakvi su izgovori,
kakve su priče.

B92: Zoran Đinđić se prvi put video s bivšim načelnikom DB-a Jovicom Stanišićem tri dana posle petooktobarskih promena 2000.

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 1691802824b83c32b144e4531309428_640x463

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 1691802824b83c32b144e4531309428_640x463

Popović: Zoran je otišao kod Jovice Stanišića,
jer je Jovica Stanišić slao poruke, ne mogu da kažem insistirao, ali
preko ogromnog broja ljudi, da bi bilo jako važno i bitno i dobro da se
Zoran i Jovica vide. Ja sam bio sa Zoranom kad se taj sastanak desio. Te
su poruke dolazile preko raznoraznih ljudi i sad, imate jednu rovitu
situaciju u Beogradu, pobedili ste, ali nemate pojma šta se dešava,
Milošević je tu, jeste, priznao je poraz, ali vam svakog trenutka dolaze
informacije da u policiji ne dozvoljavaju da se to desi, da se sprema
vojska. Svakog trenutka vam dolaze podaci biće krvoprolića, neće biti
krvoprolića. Zoran kao odgovoran političar koji je praktično bio nosilac
5. oktobra i svih tih rušenja Miloševića, svakako nije bio Koštunica
nego je bio Zoran, imao je obavezu da se sa svakim ko mu je tad, da tako
kažem, tražio da se vidi ili nudio neki podatak, vidi. Otišao je i mi
smo se videli kod Jovice Stanišića. Niti je on dao neki važan podatak,
niti je bilo šta epohalno rekao, to su bili razgovori otprilike -
čestitam, evo da ti kažem na koje ljude možeš da računaš, pa je te
večeri predlagao Rodića, mislim da se tako zove taj, on je bio
predsednik poslaničke grupe JUL-a u Saveznoj skupštini, i on ga je
predlagao Zoranu, direktor "Srbijašuma", i on ga je predlagao Zoranu da
ga uzme kao super čoveka, pouzdanog, ozbiljnog, ali Zoranovog obožavaoca
i tako dalje. Tražio je za direktora "Grmeča" da ostane direkor
"Grmeča", na tom mestu. Zoran ga u jednom trenutku pitao - otkud ta
priča, Legija me pitao jesi ti tu nešto, on je rekao - ne, ne, nemam ja
veze, kakvi, ja sam bolestan čovek, mene to ne interesuje, ali ako vas
interesuje svakako ću vam pomoći oko kadrova i oko postavljenja i tako
dalje i tako dalje.

B92: Za to vreme načelnik
DB-a ostaje Radomir Marković. To je bio čak tri meseca posle promena 5.
oktobra 2000. Lideri DOS-a tvrdili su i tvrde da je za to odgovoran samo
tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica.

Popović:
Ključna događanja oko 5. oktobra su tajni sastanak za sve lidere DOS-a,
sastanak Koštunice, Ivanova, Miloševića, Pavkovića, danas čujemo da je
tu bio i Aca Tomić i jedan novinar Bete. I ono što je važno i što će
verovatno potpuno jasnije objasniti građanima šta se dešavalo i zašto se
dešavalo sve posle 5. oktobra, ne znam kad će se to desiti, je kada će
biti objavljen razgovor tog sastanka kod Miloševića održanog 6. oktobra,
jer je Nebojša Pavković, tajno, da ne zna Milošević, organizovao
snimanje tog sastanka i taj sastanak je snimao, ne znam tačno da li
pukovnik Svilar ili pukovnik Ivanović, jedan od njih dvojice, ali o
snimanju tog sastanka su upoznati bili Milan Đaković i Aca Vasiljević. I
postoje ljudi koji su čitali čak stenogram sa tog sastanka.

B92: Jeste vi čitali?

Popović:
Ne, nisam ja to video. Dobiješ zbog čega se to krije. To je bila svađa
Koštunice i Slobodana Miloševića. Milošević je njega napadao da je on
njemu formirao stranku i da mu je pomagao, Koštunica je to negirao, ali
mu je ovaj tvrdio da ga je puštao, da mu je davao medijsku promociju, da
je dozvoljavao njegovim ljudima koji su ga finansirali da se bave
određenim poslovima i da on to nije hteo nikad, on ne bi taj novac dobio
koji je dobijao od tih sponzora, da ga je puštao da postane popularan
time što je imao na državnoj televiziji mogućnost da svaki put kad da
neko saopštenje izjavu vidi. Koštunica to u jednom trenutku priznaje, a
Ivanov onda na neki način insistira kod Koštunice da je ipak njegov
dužnik. Sva ta događanja oko 5. oktobra i šta se tu tačno dešavalo i
kakva je uloga Rusije i šta je to što je napravljeno, zbog čega je
Koštunica otišao tajno na taj sastanak, zbog čega nije obavestio lidere
DOS-a...

Mislim da je nepravedno da se u zaštiti političara
posle dešavanja 5. oktobra pominje ime samo Radomira Markovića. Možda je
on bio simbol i verovatno jeste simbol najrepresivnijeg oblika
vladavine Slobodana Miloševića, ali nije Koštunica i grupa političara
oko njega zaštitila samo Markovića. Ako hoćemo već da govorimo istinito,
onda treba da kažemo da je posle 5. oktobra Koštunica zaštitio
Miloševićev državni aparat kompletno, znači vojsku, Miloševićeve medije,
Miloševićeve institucije, Miloševićeve članove porodice i sve ostalo.
Sve je njih zaštitio Koštunica.

B92: A DOS, lideri DOS-a?

Popović: Kasnije, nažalost, ne samo Koštunica nego i neki drugi političari, takozvani demokratski.

B92: Koji su to političari?

Popović:
Pa, kao Boris Tadić, on je zaštitio Krgu i štitio ga je do dan-danas, i
štiti ga i dan-danas. Ja vam kažem, između Krge i Pavkovića ne postoji
razlika.

B92: Iako su lideri DOS-a tvrdili da
je jedino Koštunica odgovoran za zaštitu mnogih, posle formiranja Vlade
Srbije situacija je bila ista. DOS je imao vlast na republičkom nivou, a
mnogi ljudi iz Miloševićevog perioda ostali su na istim funkcijama.

Popović:
Vi ste u policiji imali smenjenog ministra, imali ste smenjenog
načelnika javne, ili ne znam već kako se to zvalo, a sve ostalo su bili
ljudi koji su radili za vreme Miloševića.

B92: Dobro, ali nije vas Koštunica sprečavao da menjate ljude u MUP-u.

Popović: Jeste.

B92: Pa, kako jeste?

Popović:
Ja sam bio prisutan, s Dušanom Mihajlovićem, kod Koštunice u kabinetu
kad smo došli da se dogovorimo za postavljenje načelnika Državne i
načelnika Javne bezbednosti, iako on tvrdi da on s tim nema veze i da to
nisu njegove ingerencije i tako dalje i tako dalje, podrazumevalo se.
Lideri DOS-a moraju da se dogovore, kadrovska komisija DOS-a, stotine
tih nekih raznih oblika vladavine je trebalo da kaže - može, a onda na
kraju, znalo se to treba ipak da bude dogovor Zorana i Voje i ako to
Voja prihvati Zoranu, onda to može. Zoran je dogovorio na jednoj od
sednica DOS-a da se formira jedna grupa lidera DOS-a koja će da pripremi
u periodu od 15 dana ko će biti ljudi koje će DOS predložiti na ključna
mesta. I onda kad se taj sastanak završio Zoran je, nas je nekoliko tu
bilo, rekao - ovo je strašno, ovo je katastrofa, ovo je blam, ja treba
da budem za nedelju dana predsednik Vlade. Prva stvar koju je on kao
predsednik Vlade rekao da će uraditi, prvi akt, prvi čin, bila je smena
Markovića i onda je od mene tražio, bio je tu još, ne znam ko je tu bio,
da pod hitno kako znamo i umemo nađemo neke ljude koje on mora da
postavi jer, ili mora da ostavi Radeta, što je strašno ili da ga smeni
na toj sednici, ali da nema novog načelnika, da bude Državna bezbednost
bez načelnika. I onda sam se ja našao u toj situaciji da sam u tom
periodu od tih ne znam koliko je dana bilo preostalo, 5-6 dana, i s
Mihajlovićem i s nekim drugim ljudima počeo da se interesujem za nešto
što dotad nikad u životu nisam znao, ko su ljudi koji mogu da budu na
tim mestima, da se raspitujem, da proveravam. Da tako kažem, moj zadatak
je bio mnogo više da proverim predloge jer je rešenja bilo nebrojano.
Da proverim da li su to ljudi koji mogu da budu na tim mestima, ti
kriterijumi po kojima smo tražili su bili jednostavni, da li su to ljudi
koji imaju novca, znači da li je to čovek koji ima kuću na Dedinju koja
vredi 5 miliona, da li je to neko ko je učestvovao u ratnim zločinima
Bosna, Hrvatska, ne znam već šta, Kosovo i tako dalje i da li je neko ko
je učestvovao u Miloševićevim ubistvima koja su se dešavala po
Beogradu.

B92: Na vaš predlog Goran Petrović je imenovan.

Popović:
Ne, nije on imenovan na moj predlog, nego se on ispostavio kao jedina
moguća zamena za postavljenje na mesto načelnika DB-a za tako kratak
period. I ja sam o tome obavestio Zorana i rekli smo - imamo njega kao
jedini predlog koji može i sad ti treba da ideš s Dušanom Mihajlovićem
kod Koštunice da se oko toga dogovorite. I on je imao to veče, bili su
tu u Beogradu jer je to već bio period kad su počeli da dolaze stranci i
tako dalje, on je imao neki sastanak u Demokratskoj stranci i procenio
je, rekao je, ma važnije mi je da se vidim s tim strancima nego da idem
kod Voje, mogao je on taj sastanak s Vojom da pomeri za nešto kasnije,
ali je rekao, ne mogu ja da idem, idi ti, molim te, umesto mene i
okrenuo je i rekao neću doći ja nego će doći Beba i vi se dogovorite. I
tako sam se ja tu našao i otišao s Dušanom Mihajlovićem, seli, rekli
Goran Petrović, on je rekao da, Goran Petrović. Tako sam se ja u toj
priči našao i nažalost, sebi stavio omču oko vrata kod Koštunice i
njegovog kabineta, ne samo njegovog kabineta nego i mnogih drugih,
članova Demokratske stranke, jer je dan posle toga se saznalo ko je
načelnik DB-a i saznalo se da sam ja bio s Dušanom Mihajlovićem u
kabinetu Vojislava Koštunice da se dogovaramo oko postavljenja, ali vam
kažem to je bilo pitanje tehnike, ne pitanje neke moje potrebe da se tim
stvarima bavim, ali je to u kabinetu Vojislava Koštunice bio signal da
sam ja znači neki Zoranov čovek tu za neku bezbednost, nešto policija i
tako dalje, i tako dalje. I to je i bio jedan od razloga zbog čega je
taj kabinet po formiranju Vlade i po mom ulasku u Vladu se opsesivno
bavio mnome.

B92: Šta ste sve radili znači? Niste se bavili samo... niste bili samo šef Biroa za komunikacije nego ste bili zaduženi i za DB.

Popović:
Ne, nisam bio zadužen za DB. Priča oko mene i oko toga da sam ja imao
veze s nekom kontrolom službe ili s tim nekim radom potiče, rekao sam,
od ovoga što sam ja bio Zoranov predstavnik koji se viđao ne samo s
Goranom Petrovićem, ja sam se video s 20 ljudi koji su bili potencijalni
kandidati. Zorana to nije interesovalo, nije imao vremena i nije želeo
to da radi.

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 17288168344b83c32b83874598334895_640x397

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 17288168344b83c32b83874598334895_640x397

B92: Ubistvo radnika DB-a Momira Gavrilovića
dovelo je do potpunog razlaza Demokratske stranke i Demokratske stranke
Srbije, ali i do prvi put javne rasprave u DOS-a o DB-u. Demokratska
stranka Srbije tada je tvrdila da je Gavrilović ubijen baš zato što je
došao u kabinet kod Koštunice da saopšti podatke o povezanosti mafije s
Vladom Srbije. Činjenica je, međutim, da ni nekoliko godina kasnije,
kada je na vlasti DSS i kada je direktor BIA-e Rade Bulatović formirao
komisiju koja ispituje "slučaj Gavrilović", nije dokazano da je tadašnja
Vlada Srbije i tadašnji DB imao bilo kakve veze sa ubistvom Momira
Gavrilovića.

Popović: Zoran je saznao, ne
znajući ko je Gavrilović, da je Gavrilovićeva funkcija bila da s
Koštunicom, s njegovom ženom, s njegovim članovima kabineta, njegovim
najbližim saradnicima, pravi puzajući puč.

B92: Pa, dobro, Koštunica je to demantovao.

Popović: Nije demantovao.

B92:
Jeste, rekao je na konferenciji za novinare da Gavrilović nije dolazio
da kadrovira u službi, nego da donese dokumentaciju, dokaze, nije rekao
dokumentaciju nego...

Popović: To nije tačno,
šta znači Koštunica demantovao, to nije tačno, on je rekao, pa taj čovek
laže. On laže, Vojislav Koštunica laže, šta god da je rekao on laže. Od
toga da neće da sarađuje s Hagom, pa sarađuje s Hagom, od toga da
poštuje institucije, pa na mesta upravitelja institucija postavlja ljude
koji su izašli iz zatvora ili ljude koje u normalnim društvima ne bi
postavili nigde gde ima kontakta s javnošću. Znači, kako sad Koštunica
rekao? Nije tačno da je rekao da nije. Priznao je da mu se žena viđala.

B92: Da, jednom se žena videla.

Popović: Nije tačno da se videla jednom, videla se više puta.

B92: On je rekao jednom.

Popović:
Pa, on je rekao jednom, pa šta ako je rekao jednom? Pa, i Zvezdan je
rekao da nije ubio Zorana, pa i vojska je rekla da nije umešana ni u
kakvo ubistvo vojnika, pa se ispostavilo da su učestvovali u ubistvu u
Budvi. Šta znači to - on je rekao?

B92: Pa, dobro, na osnovu čega vi sad tvrdite da...

Popović:
Na osnovu čega? Pa, na osnovu toga što je to policijska istraga
pokazala, što Gavrilović to nije radio sam, Gavrilović je to radio s pet
ljudi koji su priznali šta su radili. Da su nosili čaršave formata B1
na kojima je bilo nacrtano ministar policije, pa ispod toga sve funkcije
u policiji. Gavrilović je ubijen u danu kad je imao avionsku kartu za
Beč i nije odleteo u Beč, jer ga je veče pre toga pozvala Ljiljana
Nedeljković i rekla mu - morate sutra da dođete kod Vojislava Koštunice u
kabinet, treba vas nešto. Znači, nije Gavra prolazio slučajno, kako oni
kažu, pa došao da se požali i da kaže, evo ima Šljuka pumpu na
Zvezdari, a Knežević je kriminalac. Ne, nego je odložio put za Beč,
poslovni, da bi došao kod Koštunice jer ga je tražila Ljiljana
Nedeljković.

B92: To znate iz policijske istrage?

Popović: To
znam iz policijske istrage, to je potvrdila i njegova žena u policiji u
iskazu, a to su potvrdila i dva prijatelja Momira Gavrilovića. Jedan
koji ga je tog dana vozio na sastanak i drugi koji s njim ima neki
posao, ne znam kakav posao, neku trgovinu. Ne mogu da tvrdim, ali s
velikom sigurnošću mogu da kažem da je Momir Gavrilović bio tehnički
izaslanik Jovice Stanišića posle dva sastanka Stanišića i Koštunice, a
kojima je jednom posredovao Dobrica Ćosić, a drugom sam zaboravio ko. I
na tim sastancima je praktično dogovoreno da je zajednički stav da
ovakva DB to nema smisla, to je stvarno, šta rade, to je skandal, hapse,
rasturaju službu.

B92: A otkud znate za te tajne sastanke?

Popović:
Za tajne sastanke Jovice Stanišića i Vojislava Koštunice? Pa, priznao
mi je Jovica Stanišić, meni i Zoranu. Mi smo to u stvari čuli od Gorana
Petrovića, nama je Goran Petrović to jednog trenutka rekao - ej, kao, o
čemu se radi, što se Jovica viđa s Koštunicom. Mi nismo imali pojma i
onda smo se jednom prilikom u jednoj situaciji videli Zoran i ja sa
Stanišićem, pričali, pričali, pričali o svemu i svačemu, kao šta ima
novo, nema ništa i ono na kraju, ja ga pitam - jesi se video s
Koštunicom. On je, bilo mu je nelagodno, i on je rekao, pa jesam, zar ti
to nisam rekao. Kažem, ne, nisi. Jesam, jesam, pa nešto je tu Dobrica
zvao, zamolio, neki moj čuveni stari predlog objedinjavanja svih službi,
pa sam ja otišao njemu da predam službeno, ma ništa. Ej, budale,
glupaci, tako da kažem. Bio je i drugi sastanak, on je rekao, da, da,
ali prvi put me zvao, pa sam drugi put otišao da mu predam taj predlog i
tako dalje i tako dalje. To je bilo možda dva meseca pre nego što je
bilo ubistvo Gavrilovića. Ali kad se desilo ubisvo Gavrilovića nama je
bilo potpuno jasno o čemu se tu radi, da je to praktično bilo uz
posredovanje tih starih Miloševićevih struktura, jedna priprema
restauracije stare službe državne bezbednosti kojom bi upravljao iz
senke Jovica Stanišić, a njegovi pioni bili na tom mestu i to bilo
zadovoljavajuće i za Vojislava Koštunicu.

B92:
U čemu je onda razlika između toga što se Vojislav Koštunica viđao s
Markovićem, a vi sa Stanišićem, otkud ta uopšte potreba da se viđate s
njim i da vam on priča šta treba da se radi?

Popović:
Pa, kako da kažem, razlika je velika. Jovica Stanišić je prvo bio dve
ili dve i po godine, koliko godina van toga, van operativne moći
upravljačke, on je bio u to vreme kad smo se mi s njim viđali penzioner.
Zašto je bio bitan razgovor s penzionerom koji mnogo zna? Pa, zato što
ste dobili da upravljate državom za koju je potpuno jasno da je te
političare, opozicione stranke, sve ono što se dešavalo u poslednjih 15
godina, praktično bilo rađeno po nalogu te iste službe. Sad jasno, imate
prirodnu potrebu da saznate što više. Ono što niko od nas nije znao, to
je da je nas posle 5. oktobra sačekala ostavinska rasprava DB-a,
Miloševićevih političara, Miloševićevih tajkuna koji su prethodnih
desetak godina pod mantilom rata i patriotizma na teritoriji SFRJ se
bavili biznisom. Mislim, svi smo to manje-više znali, ali smo mislili da
ti odnosi nisu baš toliki kakvi jesu.

Mi smo tu upali i mi to
nismo znali i nama je trebalo dosta vremena da shvatimoda se to dešava,
da tako kažem, jasnije nam je bilo negde već mesec dana ili dva pošto je
Zoran postao predsednik Vlade, kad je Jovica na jednom od tih sastanaka
rekao Zoranu, ja sam bio prisutan, da bi Zoran morao nešto da uradi po
pitanju oduzimanja novca od Milorada Vučelića, koji je nekih 40 miliona
maraka pokrao od DB-a. Izvadio je iz svog novčanika, između fotografija,
gde su mu fotografije dece, jedan karirani papir savijen na četvoro i
na njemu je bilo napisano nekih 10 brojeva računa banaka i tačni iznosi
koliko gde ima para i rekao je da je, praktično, da su to pare koje je
DB dobio kroz razne poslove koje je organizovao ili kroz neke donacije
od pojedinaca koji su u teškim tim godinama rata davali pare DB da kupi
helikoptere, opremu itd. A Vučelić je bio neka vrsta veze DB-a i tih
ljudi i onda je on po principu 'pola pije, pola Šarcu daje', uzimao
pola, da bi na kraju uzimao sve, ovima nije davao ništa. I između njih
je praktično bio jedan sukob i taj sukob je bio problematičan zato što
je Zoran bio i s Miloradom Vučelićem neka vrsta prijatelja, poznanika,
mislim u to vreme su da tako kažem ponovo bili bliski, pošto je to
period kad je Vučelić ponovo bio na strani protiv Miloševića, a i Jovice
Stanišića. I tad smo već shvatili da to što smo mislili da se dešava je
mnogo gore nego što smo mislili. I u te sukobe je uvučena i ta Vlada, u
te sukobe je uvučen i Zoran Đinđić i onda smo vrlo brzo, tako da kažem,
morali da počnemo da se suprotstavljamo tome. Konkretno za taj slučaj,
Zoran je odmah posle toga tražio da to na neki način bude razrešeno,
tražio je da to na neki način bude razrešeno, i da otprilike kao zovu
tamo ovi iz DB-a Petrović i Mijatović Vučelića da kažu, dođi ovamo, gde
su te pare što si uzeo, vrati te pare DB-a, međutim...

B92: Kako vrati pare, pa zar to nije za krivičnu prijavu?

Popović: Dobro, vrati pare, uhapsite ga, tužite, skraćujem.

B92: Pa ne, da li je to posledica tog prijateljstva znači s Vučelićem, sa Stanišićem, da li su ti ljudi bili zaštićeni stvarno?

Popović:
Zoran je vrlo brzo posle toga kad je to saznao prestao da ima bilo
kakav kontakt s Vučelićem. Mislim, ne samo zbog toga, nego i zbog toga
što je i on jedan od ljudi koji je zloupotrebljavao poznanstvo s
Đinđićem, pa je u tom periodu prelazne vlade i formiranja svoje stranke i
pokušaja da opstane na političkoj sceni, danas mi je jasno iz kog
razloga. Ne iz razloga što mnogo voli politiku, nego iz razloga da bi
mogao da sačuva kapital koji je stvorio u tom periodu i da bi mogao da
ima neku vrstu zaštite. Mi smo tad počeli da saznajemo, da dobijamo
dokaze za ono što smo svi znali i svi sumnjali, da taj DB ništa drugo
nije radio sem što se bavio organizovanim kriminalom poslednjih 10
godina, što jeste tačno, štitio režim Slobodana Miloševića, učestvovao u
tim ratnim zločinima tamo širom teritorije Jugoslavije. Politika tog
rata... oni koji su učestvovali u tom ratu učestvovali su da bi vrh
aparata DB-a i tog Miloševićevog aparata, znači Brana Crnčević, Kertes,
Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, bili ljudi koji su ovde javnosti
predstavljeni kao patriote, po principu rat u Bosni, šleper na putu,
jagnje na ražnju, pevaljka na stolu, a ja preko televizije patriota.

I onda, kada smo videli da je to, Zoran je čovek koji ne voli da
učestvuje u stvarima koje su prljave, koliko god da to zvučalo čudno. On
je čovek koji te stvari ne voli, on je vrlo brzo počeo od toga da beži,
ali da to ne bi bilo naglo, jer smo znali da su to sve ljudi koji su
opasni, mislim na Jovicu Stanišića i te ljude u državnoj oko njega. Ipak
je, da tako kažem, ta neka vrsta kontakata i dalje nešto malo trajala,
trajala, dok nam nije bilo potpuno jasno kakva je on ličnost.

B92: Šta vam je postalo jasno?

Popović:
Pa, postalo nam je jasno da je potreba njegovog viđenja, tih 10
kontakata koje sam pomenuo da su se desili između Zorana i Jovice
Stanišića, svi su se desili na pozive Jovice Stanišića. Po tom principu
tajanstvenosti, "ja sam taj koji vodi računa, ništa vi ne brinite,
bavite se vi ekonomijom, radite vi", nikad to nije govorio, ali vam
kažem kako je to izgledalo otprilike, kao "ti radi, bavi se time, a ja
ću da vodim računa o bezbednosti, ja ću da vodim računa o ovim
stvarima". Ili onda zove, pa daje tako neke podatke, neke kasete, meni
je tako dao kasetu i rekao "nemojte, Miloševića ne treba da jurite
ovako, Miloševića treba da jurite na pljačku, to je ono što narod voli,
evo ti kaseta", i onda mi je dao kasetu koju je snimio DB u Saveznoj
skupštini, ozvučili su i pokrili kamerama jednu salu gde su radikali na
čelu sa onim Crnjaninom dolazili u tu sobu i dobijali, svako od njih,
koverat sa po 50.000 maraka, 100.000 maraka, ne znam koliko su im
davali, ne sećam se. To je trajalo jedno 60 minuta i onda kao, "evo vam
ta kaseta, dajte tu kasetu, samo na osnovu kasete možete da ga
uhapsite". Onda sam ja tu kasetu uzeo, dobio od njega, pa predao
Petroviću i Mijatoviću. Oni su bili ljuti, mislim ne zato što su dobili
kasetu, nego zbog toga što postoji i delovalo je da postoji praktično
neka vrsta paralelnih kontakata, zašto to nije predao nama, nego je
predao vama. Nažalost, ništa od te kasete nije bilo, niti je ikad
objavljena, niti je ikad iko po tom pitanju reagovao. To je jedan od
primera, ili recimo drugi primer koji je potpuno drugačiji od nečega što
ima veze s policijom. Svakodnevno su demonstracije ispred zgrade Vlade
Srbije, svakodnevno i onda on zove mene i kao onako, je li, kaže, šta,
imate problem s tim sindikatima, jao, pa to sve Koštunica, pa sve to
vojska, sve to radi vojska. Kažem, pa dobro, šta da radimo. Pa, hoćete
da vam pomognem, kažem, kako da pomogneš, pa hoćeš da ti pomognem s tim
Smiljanićem, pa on je naš. Ja kažem - čiji vaš, pa naš, bre, šta ti je,
hoćeš da ga zovnem, on je meni razredni starešina bio u školi, meni i ne
znam kome, Kertesu, hoćeš da ga zovem. Mislim, stalno su informacije i
podaci bili tog tipa, svi ti kontakti, svi ti sastanci su bili uvek ili
da se tako neka iskoristi prilika da Zoran Đinđić dođe do njega, da kaže
neku glupost, ali šta onda on radi. Tu sedi ili Dobrica Ćosić slučajno,
pa onda kao, pa, evo tu svratio Dobrica, evo Zoran premijer dolazi kod
mene ili ispred zgrade čekaju prijem, u kolima neki bivši pripadnici
DB.a ili ko zna ko, pa ih onda on zamoli da sačekaju hitno mu se najavio
Zoran da će doći, pa sad kao, izvini, moraš da sačekaš. I onda je tako
krenula ta priča, Zoran u stvari upravlja državom tako što državom
upravlja Jovica Stanišić. To su bile gluposti i budalaštine. Ta njegova
potreba da on bude najvažniji, da on bude čovek koji je, ne siva
eminencija bezbednosti Srbije, nego je neko ko je eto, on i Dobrica su
roditelji Srbije. Oni se brinu o Srbiji i kako će za Srbiju biti
najbolje. Pitali ste me kakav je bio, evo, odgovorio sam vam kakav je
bio i kakve je stvari radio, i onda nam je od trenutka kad se to desilo s
Gavrilovićem i kad smo znali da iza toga stoji, kad smo čuli jasno nam
je bilo da iza toga stoji on.

B92: Od koga ste čuli i kako vam je bilo jasno?

Popović: Pa, kako kako? Mislim, on je bio najbliži saradnik Jovice Stanišića.

B92: Dobro, ali to sve liči na teoriju zavere.

Popović: Kako teoriju zavere?

B92: Pa sad, kao bio je blizak saradnik Jovice Stanišića, pa je zbog toga završio u kabinetu.

Popović:
Nije bio blizak, ne, on je bio najbliži i on je njegov bio čovek za te
specijalne zadatke. Gavra je bio njegov čovek koji je odrađivao sve ono
što se danas može da zaključi da je i u čemu učestvovao Jovica Stanišić.
A to je ovo što sam vam malopre pomenuo i malopre rekao, osim
kriminalizacije službe, zloupotreba službe za lično bogaćenje, jer to je
jedan od najbogatijih ljudi koji danas žive u Beogradu. To je čovek
koji ima dve kuće na Dedinju koje vrede svaka po 3 miliona ili 4 miliona
evra. To je čovek koji ima dva stana, ima...

B92: To je sve imao i dok ste bili u odličnim odnosima s njim.

Popović: Ne, nismo mi znali za sve to, pošto sva ta imovina nije na njegovo ime.

B92: Jovica Stanišić i Zoran Đinđić ulaze u sukob, prema tvrdnji Popovića, neposredno pre ubistva radnika DB-a Momira Gavrilovića.

Popović:
Konkretni, da tako kažem, povodi su bile dve stvari koje tačno znam.
Jedna je bila penzionisanje Franka Simatovića i traženje Zorana Đinđića,
jedan od razloga kad smo se videli bio je taj što je Zoran njemu rekao -
molim te da penzionišeš danas Franka Simatovića. Recimo da nije imao
uslove da ide u penziju ili tako nešto, pa da je to moralo da bude samo
uz njegovu saglasnost, recimo da je bio takav zakon i da nije mogao
Dušan Mihajlović da ga penzioniše ili da ga skloni, nego bi morao da
ostane tu. I to je bio sastanak kad je on to rekao, on je rekao, pa zar
mora, pa, normalno da mora, ej, nego šta nego mora. Ako će Franko da
ostane, pa onda može da ostane i Marković, može da ostane svako. I to je
bio prvi put kad je on video da tu sa Zoranom nije baš moguće praviti
te neke "talove" iako su svi tvrdili za Zorana da nema problema, da je
Zoran čovek koji s đavolom može da napravi pakt. Međutim, tad je on
prepoznao tu Zoranovu doslednost i principijelnost, da to što je bio u
opoziciji i to što je obećavao dok je bio u opoziciji, to će raditi dok
bude bio na vlasti. Drugi, i mislim da je to bio ključan trenutak, i
posle toga kreću njegovi sastanci i kontakti s Koštunicom, je poseta
njemu posle izlaska iz bolnice koju je on molio da se desi i neki
razgovor, neka priča opuštena i tako dalje, gde se otprilike došlo i do
razgovora na temu Karadžić, pa šta misli Zoran šta bi moglo s
Karadžićem, da li bi tu moglo nešto da se pregovara ili da se ne
pregovara i tako dalje. I Zoran je njemu rekao, pa znaš šta, najbolje bi
bilo da se on preda, to bi bilo najbolje, to bi bilo savršeno i za nas i
za Vladu i za njega, i za Republiku Srpsku i za državu. I on je onako
gledao, i onako klimao i ćutao, ali je gutao knedle, bilo mu je onako,
kao, aha, a da se preda neko drugi kao možda, a da on ne, i onda je tad
pomenuo da on na neki način kontroliše Martića i da on zna gde je Martić
i da ga on kao na neki način čuva, ali da bi možda mogao da ubedi
Martića da Martić ide u Hag, ali da se ne dira Karadžić i tako dalje.
Međutim, onda je Zoran, kakav je već bio, jao, ne, najbolje da se
predaju obojica i Martić i Karadžić, i to ha-ha-ha, hi-hi-hi, tu se to
završilo. E, čim se taj sastanak završio, čim smo mi otišli, on je
pozvao svoje najbliže saradnike. Spakovali su se i otišli u jednu kuću
van Beograda, tu je bio Brana Crnčević, bio je neki Ilija Kojić, bio je
Mića Stanišić, bivši ministar policije, bili su još neki, i proveli su
celu noć komentarišući kakva je strategija njihova, kakva im je
strategija, strategija im je ovi se puštaju niz vodu, to smo ovi mi,
okrećemo se Koštunici, kontakti ko koga ima, da vidimo ko je koga u
međuvremenu, ko s kim, ko zna itd. To je razgovor koji je trajao celu
noć, to je, tu su se oni međusobno svađali itd.

B92: A otkud znate to?

Popović:
Znam od jednog od učesnika tog sastanka, pričao mi je jedan od učesnika
tog sastanka, ne tada nego par meseci kasnije, ispričao je meni i
Zoranu čovek koji je bio tu prisutan. E, i tad počinju ti njegovi
kontakti, pri čemu je naravno on ostavio da glumi da je on s nama
prijatelj i da je s nama u dobrim odnosima. I u to vreme počinju i
Gavrilovićevi kontakti i priprema za rušenje i za sklanjanje Gorana
Petrovića i Zorana Mijatovića i početak saznanja je ubistvo Gavrilovića i
naš prestanak kontakata s njim.

Ali nemam dilemu da su ga
ubili isti oni koji su ubili Zorana Đinđića, tu nemam nikakvu dilemu. Da
li je izvršilac isti, Zvezdan ili neki drugi, da li je izvršilac iz
Kobri ili iz JSO-a ili neki treći uličar, to isto ne znam, nadam se da
će da se otkrije, skoro sam siguran da će se otkriti. To vam je isto kao
paljenje Vuksanovićevog automobila ili bacanje bombe u Demokratsku
stranku Srbije. Ko je to uradio? Uradila je jedna kriminalna grupa,
Zemunski klan. Pa, nisu to oni uradili samostalno, oni su to uradili iz
razloga, imate izjavu policije, Vuksanovićev auto je upaljen da bi mu
skočila popularnost u javnosti. Pa, ko je to rekao Dušanu Spasojeviću iz
Medveđe i Miletu Lukoviću? Ko je to njima rekao? Šta, oni sede, prodaju
drogu i onda kao, ovaj dođe i kaže - ej, hajde da zapalimo Vuksi, treba
Vuksi da skoči rejting. Što je to njima važno? Nije mu važno, nego dođe
neko, pa mu to kaže. Što, hajde da bacimo bombu na Demokratsku stranku
Srbije da bi... A šta se desilo kad su se te dve stvari pojavile? Setite
se. Vuksanovićev zapaljen auto bio je neki vikend, subota ili nedelja.
Tadašnji savetnik predsednika Jugoslavije je u isto vreme bio direktor
televizije BK, to je bio hed tog dana, tih 24 sata koji je trajao pet
minuta, kako je Vuksanoviću zapaljen auto zato što se Vuksanoviću usudio
da kaže da je Vlada korumpirana. To je najbolji dokaz da je sprega
vlasti i mafije i kriminala. Isto je bilo za bombu u Demokratskoj
stranci Srbije.

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 8525237914b83c32be208d564721820_640x483

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 8525237914b83c32be208d564721820_640x483

B92: Tri meseca posle ubistva Gavrilovića dolazi
do pobune JSO i taj čuveni kompromis koji je Zoran Đinđić napravio s
"crvenim beretkama". Koliko je to bila pogrešna procena?

Popović:
Pa, ona je bila jako pogrešna, ali i on nije tog trenutka imao drugu.
Ja se tad s tom odlukom nisam slagao, ja sam bio tad protiv te odluke,
ali sam se povukao zato što, ako ste protiv nečega, morate da imate
predlog šta drugo. Ja predlog nisam imao, kao što niko drugi nije imao
predlog. Ja mislim da greška nije, Zoranu je to tad bio iznuđen potez,
ali je problem što je on tada na osnovu tog iznuđenog poteza nastavio da
igra partiju.

B92: Šta vam sad to znači?

Popović:
Pa, to mi znači da je, bez obzira na to što je tog trenutka on bio
prinuđen da postavi Bracanovića i Savića, morao da ne dozvoli da
Bracanović i Savić ostanu na tom mestu još godinu i po dana.

B92: Pa, zašto su ostali toliko dugo?

Popović:
Ovi su dovedeni krajem 2001. Vi imate početkom 2002. par otmica koje se
dešavaju, vrlo osetljivih, u Srbiji i sad kao tu treba da ih
smenjujete, a tek ste ih postavili. Imate kabinet Koštunice koji
podržava Savića i Bracanovića i taman se ta situacija malo smirila i
taman je javnost malo odahnula od toga kao stalnog sukoba, nije narod
pravio razliku ko taj sukob pravi. Da li taj sukob pravi Koštunica ili
ga pravi Zoran, štaviše, uz pomoć njihovih ljudi, novca, onim što su oni
raspolagali, kad kažem oni, novca i to, mislim prvenstveno na vojsku i
na vojnu službu bezbednosti, jer oni su glavni stožer te grupe koja je
bila protiv Zorana Đinđića. Koji se sad kao nakače, akademici, crkva i
ostali, oni su uspevali da taj kao sukob pretvore u sukob napada Zorana
na kabinet Koštunice, jer zaboga on onako tunjav i šonjav i ono, pa gde
on može da nekog napadne, a Zoran, bezobrazan, drčan, pokvaren, ja pored
njega takav, ovi pored njega takvi, sve su uspeli da naprave. Mi smo
ti, Biro služi za blaćenje Vojislava Koštunice, tog divnog i časnog
čoveka i tako dalje. I vi sad, taman su oni rekli, e dobro sad, evo
Andrija Savić i Bracanović, oni su divni mladići. Rade Bulatović je
napisao znate čuveno pismo, pobeda patriotizma i tako dalje, i sad vi
treba da ih smenite. Šta bi bilo u javnosti? Odmah bi bilo, pa normalno
da ih smenjuje, hoće da vrati kriminalce da bi švercovao, da bi...
Znači, hajde da sačekamo još malo. Treba vam jedna kolektivna podrška
javnosti i političara koju nemate. Većina članica DOS-a u to vreme su
više na strani Koštunice nego na strani Zorana Đinđića, većina. Uz
stranu Zorana Đinđića je mali broj onih koji su u Vladi, uključujući
neke lidere DOS-a koji su u Vladi, ali su protiv Zorana Đinđića, tipa
Mileta Isakova i Nebojše Čovića. Sad vi treba da vodite rat protiv svih
njih i time što treba da smenjujete jednog od tih loših ljudi. To su
razlozi što se to kasnije desilo, a između ostalog i zbog toga što
Zorana, nažalost, to nije toliko interesovalo. Nije ga toliko
interesovalo, on se tih stvari gadio, on je smatrao da je to jedan onako
od najružnijih delova u Srbiji, kod građana, u narodu, u svemu, ta
služba bezbednosti, taj mentalitet i karakter naroda, i onda je bežao
odatle, išao je u ekonomiju, išao u pozitivne stvari. Smatrao je da je
narod zatrovan tim lošim pričama, ubistva, Gavrilović, afere i tako
dalje i stalno je pokušavao da se iz toga izvuče i da on bude neko ko će
ovom narodu da daje optimizam, jer je znao da je ovom narodu potreban
optimizam da bi prošao tako te teške godine.

B92:
Završava se ta pobuna i Đinđić najavljuje da će 2002. biti godina borbe
protiv organizovanog kriminala. Kako se priprema ta borba?

Popović:
Pa, tačno. Mi smo posle pobune "crvenih beretki", gde nam je bilo
potpuno jasno, i Zoranu je tad bilo potpuno jasno, mada mu je bilo
jasnije relativno i ranije, ali mu je bilo potpuno jasno ko je JSO i ko
je Legija. I onda smo sedeli nekoliko dana i dogovarali se oko toga šta
su to potezi koji moraju da se urade da bi se policija očistila jer meni
je bilo potpuno jasno posle te pobune i tad smo saznali i o pravoj
ulozi Dušana Spasojevića i ko je to Dušan Spasojević, ko je Mile
Luković...

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 2022196704b83c32c500aa826153449_640x464

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 2022196704b83c32c500aa826153449_640x464

B92: Kako do tad niste znali?

Popović:
Pa, kažem vam da nismo znali. Prvi put smo čuli nekoliko meseci pre
toga, u maju, jednostavno nismo znali zato što nas niko o tome nije
obavestio.

B92: Pa, bili ste u kontaktu s Čumetom?

Popović:
Pa, da, ali Čume je bio blizak s njima, ne mislite da će Čume doći da
kaže, ej, da vam kažem, oni moji prijatelji su ubice. Taj kontakt koji
smo mi s njim imali je bio kontakt sličan kao kontakt Jovice i sličan
kao kontakt ovih mnogih, on je stalno dolazio da nam neki podatak ili
neku informaciju saopšti i kaže. Mi, da se ne bi kajali što se nismo s
njim videli, a možda bi to bilo važno, smo prihvatali da se s njim
viđamo, ja najčešće, ne Zoran.

B92: A zašto?

Popović: Pa, da se ne bi viđao predsednik Vlade.

B92: A vi kao šef Biroa za komunikacije se viđate s Ljubišom Buhom Čumetom?

Popović:
Pa, da, ali Ljubiša Buha Čume je slobodan građanin. Ljubiša Buha Čume
je čovek koji je kontraverzan, za koga, kako da vam kažem, nemam nikakav
problem da se s njim vidim i da dođe policija da ga uhapsi. Nikakav
problem nemam.

B92: A je li to bilo u opisu vašeg posla?

Popović:
Ne. Jeste, da, bilo je u opisu mog posla, kao treća crtica je bila da
se viđam s vođom Surčinskog klana. Pa, naravno da nije, ali kažem vam,
imate situaciju da Zoranov prijatelj ili nije važno čiji prijatelj,
predsednika Vlade u zemlji, mi nismo bili normalna zemlja, viđali su se
svi političari sa svima iz tog razloga da bi dobili informacije, da
bismo videli informacije, mi smo se branili, nismo znali u šta smo ušli.

B92: Dobro, i koliko puta ste se vi videli s Ljubišom Buhom Čumetom?

Popović: Pa, recimo 10-15 puta.

B92: A gde ste se viđali?

Popović:
Viđao sam se u periodu prelazne vlade, viđao sam se uglavnom u DOS-u, a
kasnije kad sam ušao u Vladu skoro svi susreti su bili u mojoj
agenciji.

B92: Ekipa Insajdera došla je do
podatka koji smo objavili u jednoj od prethodnih emisija da su Legija i
Spasojević pokušali da ubiju Ljubišu Buhu Čumeta čim su saznali da je
stupio u kontakt s državom.

Popović: Na sam
dan atentata on me je zvao, to jutro u pola osam ili već koliko je bilo,
znam da je bilo jako rano kad se to dešavalo, i vrištao je preko
telefona otprilike, evo, jel' čuješ pucnje, čuješ pucnje, hitno, hitno,
policiju obavesti, obavesti policiju, policiju, policiju, i ja sam
dobio, pošto je to bila subota i bilo jako rano, niko se nije javljao na
telefon sem Sreten Lukić. Rekao sam Sretenu šta se dešava, da neko
pokušava da ubije Čumeta. Sreten je blokirao taj deo, dao naredbu i tako
dalje i tako dalje. I ja sam tog dana nešto kasnije, sat ili dva posle
toga, dobio poziv od Nenada Milića, jer su obavešteni ministar
Mihajlović, njegov zamenik Milić, Milan Obradović, i molio me da se
vidimo i rekao mi je, sad je idealna prilika, pokušaj da odeš do njega
kad te već zvao, znači da dovoljno ima poverenja u tebe, ako te je već
pozvao i da pođeš da pokušaš da od Čumeta izvučeš te podatke.

B92:
Ali zašto on ima poverenja u vas kao državnog službenika u tom
trenutku? Uopšte, zašto traju ti kontakti, zašto Čume zove vas i traži
zaštitu policije?

Popović: Poveenje je imao u
mene, ja mislim, ako se to naziva poverenjem, samo iz dva razloga. Znao
je da sam ja ogorčeni protivnik kriminala.

B92: A šta je on nego kriminalac?

Popović:
Ljubiša Buha? Pa, da, ali ja vam kažem, nisam ja s Ljubišom Buhom bio
drug, niti su naši kontakti bili takvi što smo se mi družili. Ja nikad s
njm u životu nisam bio u kafani, ja nikad s njim u životu nisam nigde
van poslovnih sastanaka bio. Priroda mog posla i priroda tih kontakata
je bila da se viđam s čovekom koji je bio i s one strane zakona. Ja sam
stalno vršio pritisak na njega da on prizna, da kaže, stalno sam ga
ispitivao, pa ko je ovo, Čume, ko je to mogao da uradi, pa ko stoji iza
ovoga. Ja sam to ispitivao i Bracanovića kad je bila otmica Milije
Babovića, jednom prilikom bio je u zgradi Vlade i sedeli smo u mojoj
kancelariji, čekali su prijem kod Zorana. Sedeli smo u mojoj kancelariji
Nenad Milić, Milan Obradović i Bracanović i ja. I onda se on onako
znojio, znojio i objašnjavao, kao neka kaseta je stigla, oni tu nešto
rade, onda sam ga ja pitao, pa ko stoji iza ove otmice. On kaže, to je
jedna jaka ekipa. Kažem, pa koja ekipa, ti si kao šef, upravljaš, ko je
to. Ne znam, ali znam jedino da su mnogo jaki. Mi smo se smejali, mislim
svima nama je to bilo onako otprilike već tad jasno, to je faza već je
jasno da to ne može da uradi niko drugi osim što mogu da urade
Spasojević i ti ljudi koji su s njim povezani. Tako isto i s Čumetom,
međutim on je čak i tada, znači u to vreme kad se plašio da neko
pokušava da ga ubije, stalno tvrdio da Spasojević, Legija, to nema
nikakve veze, to su časni i tako dalje, i tako dalje, ljudi. Ja sam se
tog dana s njim video nekoliko sati posle toga atentata i razgovarao s
njim i rekao mu - ej, sad je zgodna prilika. Međutim, on ne, on je to
vešto izbegavao i rekao, ma ne, ma kakvi, ma otkud znam ko je, ma
vojska. Bilo nam je jasno da Čume ne želi da razgovara i tri dana posle
toga on me je sam zvao da se vidimo, tačno tri dana posle toga on me sam
zvao da se vidimo. U međuvremenu je imao kontakt i s gradskim SUP-om i
tako dalje i ja sam se s njim video i onda je on meni rekao - ja sam
spreman da govorim, ali kad ti budem ispričao šta ti budem ispričao da
budeš svestan da više ništa neće biti kao što je bilo i da je tvoj život
potpuno drugačiji od ovoga što je danas. Ja sam rekao - dobro, hajde da
razmislim, da se konsultujem pa ću ti se javiti. Rekao sam to Zoranu,
rekao sam to Nenadu Miliću, rekao sam Milanu Obradoviću, rekao sam
Mihajloviću. Čume je tada otišao negde, pobegao iz Beograda, sklonio se,
nije ga bilo, ostalo je to tako da lebdi. Procena je bila ko će šta tu
da uradi i nekoliko dana posle toga me je zvao Zoran da dođem kod njega u
kabinet. Tu je sedeo Dušan Mihajlović i rekao mi, evo, hoće Duško nešto
da ti kaže, i onda je Dušan rekao - znaš šta, mi smo sve uradili,
pripremili, evo zakon, dogovorili smo se sada, ja ću to da uradim, otići
ću da razgovaram s Koštunicom, sve, donosimo zakon o zaštićenom
svedoku. I ne znam, desetak dana pošto se to desilo, taj atentat s njim,
ja sam se s njim video, našli smo se u mojoj kancelariji, ne u Vladi
nego u agenciji, i ja sam njega četiri sata slušao i on je meni četiri
sata ispričao otprilike ono što se danas manje-više zna. Od Stambolića,
do droge, do ubistava, do ovoga, do onoga i tako dalje i tako dalje. Ja
sam sve to manje-više zapamtio ili sam zapisivao i otišao posle toga,
ispričao Zoranu, ispričao Dušanu, Nenadu Miliću, Milanu Obradoviću i
onda smo se dogovorili da počnemo tu akciju koja je danas manje-više već
poznata, to je akcija Svedok.

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 3755891054b83c533a20c3672267745_640x463

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 3755891054b83c533a20c3672267745_640x463

Organizovao sam dva sastanka njega i ljudi iz policije, ja sam bio
posrednik. I jedan od tih je bio to njegovo prvo svedočenje koje se
dešavalo negde u oktobru 2001, kraj septembra, početak oktobra 2002,
kada smo se on i ja nešto našli, on je bio tad u Bosni, krio se po
Bosni, Hrvatskoj i ne znam već gde, i onda smo se našli negde na
auto-putu i ja sam ga svojim automobilom odvezao do UBPOK-a i predao ga
tamo načelniku Karleuši. I bio je dogovor da on tad treba da preda sva
ta neka dokumenta, mislim sve te dokaze kako bi protiv ovih bio pokrenut
proces. Tamo je i spavao, međutim, dva dana posle toga su me zvali da
ponovo odem gore jer je ispao problem, hoće da ode. On je tu bio na
dobrovoljnoj bazi, znači nije postojao nikakav zakonski osnov da biste
njega mogli tamo da držite, i on je rekao - neće više da sedi, hoće da
ode, hoće da ode, hoće da ode. I onda su me zvali da ja odem tamo da
probam da vidim o čemu se radi. Ja sam došao, on je bio besan jer ga je
Karleuša tajno snimao nekom kamerom ispod stola dok je tu on nešto
pričao. On je to video, poludeo, onda je rekao više neće da razgovara,
onda su ovi bili besni jer ništa nije rekao. Uglavnom, to je neuspešno
završeno i on se spakovao i otišao za Bugarsku ili Kosovo, ne znam gde
već. Nismo se čuli skoro sve do incidenta nekog koji je bio u januaru i
dešavao se u Turskoj, dok je on bio u Turskoj.

B92: A taj incident je bio upad u ambasadu?

Popović:
Da, jeste, to je bio njegov upad u našu ambasadu u Ankari, jer su ljudi
Dušana Spasojevića, plaćenici, neki muslimani, zaboravio sam im imena
kako se već zovu, ga pronašli, on se krio u Istambulu. I onda su ga oni
našli negde u nekoj kući gde je on bio, i on je skočio ne znam sa nekog
sprata, već ne znam sa kog je sprata skočio, ušao u kola i vozio je
kolima bez prekida od Istambula do Ankare, ne znam koliko je to hiljada
kilometara. I onda je uleteo u ambasadu, to je bilo par dana pred
dolazak ministra Svilanovića u posetu Turskoj, i ambasador jadan nije
znao šta da radi i onda je zvao predsednika Vlade Zorana Đinđića da pita
o čemu se radi. I onda sam ja s njim tad telefonom razgovarao i on je
tražio obećanje i garanciju da ćemo mi nešto s njim da uradimo, da ćemo
da ga zaštitimo i onda sam ja tad iskoristio tu priliku koju mi je
stalno i ministar Mihajlović i drugi nudili da mu kažem - ej, dobićeš
zaštitu, dobićeš sve, ali jesi li spreman da daš dokaze za njih. Onda
sam rekao, ej, uradićemo sve što možemo, ali moraš razumeti, mi ne
možemo ako nemamo dovoljno dokaza, i on je rekao, ne, ne, evo sad ću
sigurno. Je li donet zakon, mislim da je donet zakon tada već bio ili je
bilo pitanje dana kada će biti donet, i onda je rekao hoću i tad sam se
čuo telefonom s njim.

B92: To se dešava znači neposredno pre ubistva?

Popović: To se dešava dva meseca pre ubistva Zorana Đinđića.

B92:
Ti pregoviri s Čumetom su trajali dosta dugo, vi ste malopre rekli da
je odbijao da bude svedok i da ispriča sve. Zašto on nije uhapšen tada?

Popović: Iz kog razloga?

B92: Pa, recimo, objavljena je bela knjiga u kojoj je on naveden kao vođa, šef Surčinskog klana.

Popović:
Da vam kažem, u beloj knjizi je objavljeno negde oko 2.000 imena i vi
ne možete da hapsite i privodite ljude zbog toga što je neko negde
napisao da su neki ljudi kriminalci. Kao što znate, hapšenje se dešava
na osnovu nekih dokaza.

B92: Pa, dobro, mogli ste da nađete neke dokaze, ako je čovek bio šef Surčinskog klana...

Popović:
Da vam kažem, imali biste razloga da mi postavljate ta pitanja da su
uhapšeni neki drugi ljudi iz te bele knjige, pa da onda ispadne da nije
uhapšen Ljubiša Buha jer je, eto, bio naš prijatelj. Nije uhapšen niko
iz bele knjige, ne Ljubiša Buha, nego niko ni iz jednog grada.

B92: Dobro, ali ta bela knjiga je poslužila kasnije u akciji Sablja.

Popović:
Nije tačno. Bela knjiga je bila jedan apsolutni promašaj Ministarstva
policije u to vreme. Ako se sećate, Zoran je na skupu DOS-a u Jagodini
ustao i otprilike na neki način napao ministra Mihajlovića i policiju
upravo zbog bele knjige, zato što je rekao - to je potpuno besmisleno da
postoji, da policija izda knjigu u kojoj piše da su ti i ti ljudi
kriminalci, da se bave kriminalom, a da su oni svi na slobodi. Vi ste
imali s jedne strane to kao papir, a onda kad pitate ministra ili te
ljude, pa, čekaj, što ti ljudi nisu u zatvoru, kao ovo što vi pitate
mene, oni vam kažu - pa, mi nemamo dokaza.To je samo rekla-kazala. Zna
se da je Čume prodavao drogu ili trgovinu automobila, zna se, a jel'
imaš neki dokaz za to, nemam, na osnovu čega si to napisao, pa naši
operativci na terenu su saznali. Znači, nije uhapšen on niti bilo ko
drugi, ne iz razloga što je neko nekoga štitio...

B92: Da li je Ljubiša Buha Čume bio zaštićen?

Popović: Nije bio zaštićen.

B92:
Da li je Vlada Zorana Đinđića ponudila u jednom trenutku njemu da
legalizuje svoj novac i bavi se državnim poslom, asfaltiranja puteva?

Popović: Pa, nije ponudila ni njemu, ni bilo kom drugom, niti je to mogla da uradi, niti za to postoji potreba.

B92: Kako ne postoji potreba? To je jedan veliki državni posao.

Popović: Šta je državni posao?

B92:
Asfaltiranje puteva. I da li neko ko se u beloj knjizi vodi kao šef
Surčinskog klana može da se bavi tako velikim biznisom bez prećutnog
odobrenja ili bilo kakvog odobrenja Vlade Srbije?

Popović: Evo, sad ću vam reći. Ljubiša Buha je čovek koji je kupio neke mašine za asfaltiranje.

B92: Nisu neke...

Popović:
Sačekajte da završim. Nije kupio od Zorana Đinđića, niti je za kupovinu
tih mašina bilo potrebno da dozvolu da Vlada Zorana Đinđića. Otišao je u
Nemačku i kupio ih je u Nemačkoj. Da li mislite da mu je na osnovu
zakona ove države bilo potrebno da pita Vladu da li može da kupi te
mašine? Nije. Da li mislite da mu je trebala dozvola Zorana Đinđića da
kupi te mašine? Nije.

B92: Pa, ne da kupi mašine, ali da asfaltira puteve u zemlji Srbiji sigurno je da je morala da bude potrebna nekakva dozvola.

Popović:
Ako me već pitate da li je Ljubiša Buha imao neku vezu u dobijanju
poslova, ja ću vam reći - da, imao je vezu, ali ta veza nije bio niko iz
Vlade, nego je bio Milutin Mrkonjić, koji je bio u njegovoj firmi
godinu dana. Čovek koji je prethodno 5 godina ili ne znam koliko godina
se bavio asfaltiranjima poslova u Srbiji. Koga je Zoran Đinđić znao iz
asfaltiranja poslova u Srbiji? Ili bilo ko od nas od lidera iz DOS-a?
Niko, i to je priča koja postoji, Zoran je rekao - dobro, taj kapital
koji ste zaradili baveći se kriminalom, u redu, nema problema s tim
kapitalom, samo sad više nemojte da se bavite kriminalom, a ja ću vam
dati dozvolu da taj kapital možete da ubacite u legalne poslove. Pa,
zašto bi vi pitali predsednika Vlade? Ko je pitao ikoga, jel' vi mislite
da je Ljubiša Buha jedini koji je za vreme Miloševića u prethodnih 10
godina zaradio milione na crno? Kriminalom, švercom, otmicama, ne znam
čime. Pa, pogledajte Dedinje, na Dedinju imate 500 kuća, svaka vredi 4-5
miliona evra. Za koliko vi znate ljudi da su sumnjivog kapitala došli
tamo? Za Kariće i za koga još? Ni za koga više. Pa, čijih je to 400
kuća? Ko su ti ljudi? Jesu to ljudi koji su imali pod Miloševićem 5.000
evra, maraka mesečno platu, pa su to zaradili? Ne, to su ljudi koji su
takođe taj novac zaradili na sumnjiv način. Niko o njima ne priča, niti
je iko za njih trebao dozvolu od Zorana Đinđića da bi kupio bilo koji
posao.

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 9153395814b83c32cb0cd8285370867_640x471

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 9153395814b83c32cb0cd8285370867_640x471

B92: Dobro, vi sad pričate stvarno kao da ste iz
Švedske, najmanje. Znači, žive u zemlji Srbiji, došlo je do promene
vlasti. Ispričali ste sve, od kog trenutka Zoran Đinđić poznaje Čumeta,
on je šef Surčinskog klana ili bar čovek iz podzemlja, zbog toga
održavate konakte s njim sve vreme i sad taj neko uzme da se bavi
asfaltiranjem puteva u Srbiji. Znači, možda mu nije potrebna pismena
dozvola Vlade Srbije, ali mora da to bude odlučeno na nivou države.

Popović:
Nije tačno, ja lepo kažem to uopšte nije tačno. Kakva, na kom nivou
države da se odluči? Znači, Zoran Đinđić je čuo da Čume ima mašine i da
se bavi asfaltiranjem kad se to pojavilo u javnosti. Tad je to čuo prvi
put. Jer, kažem vam, čovek je, odakle Čumetu novac, čiji je to novac,
kako je on te mašine kupio, gde ih je kupio, zašto, kako ih je uvezao,
da li ih je uvezao, na koji se konkurs javio, nije se javio.

B92: Pa, što niste ispitali to?

Popović: Ko da ispita?

B92: Pa, Vlada Srbije.

Popović:
Pa, ne, ali postoje, kako da vam kažem, pa postoje insititucije koje se
time bave. Ako me pitate da li bi sa nekog etičkog gledišta razmišljao o
tome da ali je to Čume trebao da radi ili nije trebao da radi,
verovatno nije trebao da radi to Čume, to je verovatno trebao da radi
neki lekar koji je nastradao u10 godina Miloševićeve vladavine i umesto
da je postao jako bogat, on je bio jako siromašan, i trebalo je dati
njemu malo da on podigne mašine na lizing i njemu omogućiti da dotera
mašinu koja košta....

B92: Ali ko mu je dao pravo?

Popović:
Niko mu nije dao pravo. To je jedna od podmetačina, da Zoran ima veze s
tim, kao što ću vam reći jedan primer koji sad možete da vidite, da
ustanovite da je to klasična podmetačina i da to rade upravo oni koji su
imali nameru da dokažu da je Zoran Đinđić kriminalac. Setite se imena
Predraga Rankovića Peconija, vezivan je za Zorana Đinđića, vezivan je da
je deo Surčinskog klana, vezivan je da je prijatelj Zorana Đinđića,
koga Zoran Đinđić nikad u životu video nije, nikad, ni ja, mislim da
niko iz Vlade njega nikad u životu nije video, niti iko od nas iz
Zoranovog okruženja. Ali je zbog toga što je on valjda iz Surčina,
pričalo se za njega da je on deo, da trpi zaštitu Vlade. I tokom akcije
Sablja, prva stvar koju je DSS i Vojislav Koštunica postavili pitanje da
li su uhapšeni Peconi i Limun, da li su uhapšeni, da li su uhapšeni. I
onda su oni bili uhapšeni u sklopu te akcije, upravo zbog ove priče,
bela knjiga kriminala, oni se tu pominju i tako dalje. I onda su posle
ne znam koliko vremena, 15 dana ili tako nešto, pušteni jer nije bilo
nikakvih dokaza. Nemate dokaza, nemaju veze sa ubistvom Zoranovim,
nemate dokaze..., nije platio porez, jeste platio porez i pušteni su.
Bakarec, Maršićanin, svaki dan pisma javnosti srpskoj, zašto je Peconi
pušten iz zatvora, ko štiti Peconija, ko su ti interesi i tako dalje, i
tako dalje i to se završilo. Evo, pogledajte šta se danas dešava. Ta
ista osoba, Peconi podiže fabriku u Inđiji koja ima 5 miliona kvadratnih
metara, na 300 hektara, zapošljava 50 ljudi, proizvodi cigarete. Prilog
na dnevniku državne televizije traje 10 minuta, o istom tom čoveku. I
sad ja postavljam pitanje, o čemu se tu radi? Jel' Peconi kriminalac? Pa
je nekad bio s nama, pa je sad s Koštuničinom vladom, oni ga šite ili
Peconi, bio je kriminalac kad je bio s nama, a sad je uspešan biznismen
kad je Koštunica na vlasti. Ili nije bio ni tada, ali je bilo zgodno da
se kaže da jeste, jer je to Koštuničina omiljena, ima nadimak, ima
priču, Surčin i tako dalje. To je ista priča i s Čumetom i njegovim
mašinama i sa asfaltiranjem puteva, to je podmetačina vojne službe
bezbednosti.

B92: Popović kaže da je Ljubiša
Buha Čume bio jedina karika za koju je Vlada Srbije mogla da se uhvati
kako bi se uspešno obračunala s kriminalom i kako bi Srbiju izvukla iz
blata. Zbog Ljubiše Buhe su nas optužili da sarađujemo s kriminalcima, a
on je bio jedini način da se s njima obračunamo. Danas, kada se
ispostavilo da je svedok-saradnik koji je otkrio bitne informacije,
jasno je svakom normalnom čoveku zbog čega je i šta je sve morala da
radi Vlada Zorana Đinđića, kaže jedan od njegovih najbližih saradnika,
Vladimir Popović.

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 5952147664b83c53406836189528888_640x479

Vladimir Beba Popović - Šta smo znali, mislili, radili (1) 5952147664b83c53406836189528888_640x479

Popović: Kad sam ja rekao - Zorane, time što si
se bavio samo ekonomijom i što si samo hteo pozitivne teme, Pariski
klub, Londonski klub, dobili kredit, nismo dobili kredit, Đelić, Pitić i
tako dalje, to je super i divno, ali ti od toga nikakve koristi nemaš,
nikakve, tu korist imaju oni. Oni su popularni, to su ministri Vlade
koji su popularni, guverner je popularan, G17 je popularan, a ti si
nepopularan - zašto, zato što tebe vezuju za kriminal, a ti se
kriminalom ne baviš. I on je meni tada rekao, pa, kao možda si u pravu,
možda sam ja pogrešio, možda je bio izbor da je bolje da sam se godinu
dana bavio tim, kao to rešenje, Milošević, policija i tako dalje, nego
baviću se time u 2002. I tad smo i doneli odluku da, kao šta da uradimo,
šta da uradimo i rekli, hajde da postavimo, hajde da prvo ti imaš svog
čoveka. Nije normalno, ti si predsednik Vlade, ti si najodgovorniji za
sve, a ti u policiji nemaš nikoga. Zoran Đinđić u policiji do novembra
ili do decembra 2001. nije imao nijednu jedinu osobu, ne svoju da je
postavio, nego da je imao s njom bilo kakav kontakt, nikoga. I onda smo
rekli, kao to nije normalno, nije normalno da nam beogradski SUP i
beogradsku policiju mi nemamo nekog čoveka za koga možemo da garantujemo
da je to čovek koji će da se suprotstavi kriminalu, pošto je kriminal u
Srbiji, kriminal u Beogradu. I tad smo doneli odluke da se postave
Milić i Obradović i tad je krenula, ako se sećate, od Koštunice, od
države priča - na šta to liči, zloupotreba policije, kako to može, da se
postavlja šef kabineta, pri čemu je Nenad Milić bio policajac. Ako se
sećate, to je tad tako izgledalo. A pogledajte kako danas izgleda kada
je Koštunica premijer.

Ono što je zanimljivo za slučaj Bagzi to
je da sam ja jedan od svedoka zašto je protiv Bagzija podneta samo
krivična prijava za neovlašćeno, ne znam šta, nešto neovlašćeno,
saobraćajna dozvola i tako dalje, a ne atentat, a svedok sam tako što
sam posle toga, neposredno pošto smo saznali za slučaj Bagzija, Zoran,
Janjušević i ja otišli do Dušana Mihajlovića u kabinet i bili kod njega u
kabinetu, tu je onda posle toga došao Nenad Milić, stigli su i ostali
ljudi iz policije i pojavio se i republički tužilac Siniša Simić, kojem
smo mi naredna tri sata pokušavali da objasnimo i kažemo da treba da se
podnese krivična prijava protiv Dejana Milenkovića za pokušaj ubistva
Zorana Đinđića, jer smo mi znali šta oni rade. Mislim, akcija
pripremanja hapšenja Zemunskog klana traje par meseci duže, i mi i oni
znamo da se priprema dan konačnog obračuna.

I u tih nekoliko
sati rasprave sa Simićem, gde je on onako otprilike, pa ne znam, šta će
reći javnost, čekaj da vidim, pa čekajte, već znate ono, Vida, Škero,
Lepa, oni kao pravosuđe nezavisno, nemojte kao tako, i tako dalje. U
međuvremenu se tu dešavao još jedan tehnički problem što obezbeđenje
Zorana Đinđića, jedan deo obezbeđenja je otišao sa Zoranom Đinđićem u
Banjaluku, drugi deo obezbeđenja nije došao u policiju da da izjave, a
bez izjava ne možete da imate povod da biste mogli da okarakterišete to
kao pokušaj ubistva jer mora da se dokaže da je on to radio s namerom,
da hoće da ubije premijera. Jednom je stizao nameštaj, vozaču je stizao
nameštaj, pa nije mogao da dođe, morao je da istovaruje nameštaj, jedan
drugi nije smeo dok ne dođe Veruović, pošto je Veruović bio tamo njima
šef i tako dalje, i tako dalje. I onda se dešava nesrećni jedan peh, da
Zorana Đinđića neko u Banjaluci pita kao šta može da kaže oko toga, a
on, pošto je već stvorena u javnosti atmosfera da otprilike - pa što se
Zoran Đinđić plaši da neko hoće da ga ubije, što se ne plaši Koštunica,
pa, čekaj, hoće da ga ubije zato što je kriminalac, kao kako Koštunicu
niko ne ubije. Onako kao, što njega neko hoće da ubije, i sad da ne bi
bila ta priča oko atentata, jer je to stalno bilo, sećate se, stalno su s
vremena na vreme puštane te, to upravo rade isti, vojna služba
bezbednosti i ti krugovi, samo se pusti trač po gradu - jao, Zoran
ranjen, da li je Zoran ubijen, jao, stiglo iz italijanske ambasade da li
je Zoran ubijen ili nije. To se desilo 20 puta otkad je Zoran postao
predsednik Vlade, to sve rade isti ljudi, da bi se stvarala ta
atmosfera. Onda u novinama imate tekstove - Zoran kriminalac, čega se
toliko plaši, što ima toliko telohranitelja, što toliko automobila i
tako dalje. I onda, Zoran, jadan, u tome kao da ne bude sad opet priča
hoće neko da ga ubije, on kaže onu njegovu čuvenu rečenicu - ma, kakvi,
ko da me ubije, neko je hteo da me vozi. Kako su to čuli, od Siniše
Simića do svih, pa čak i Mihajlović, pa, dobro sad, ako premijer kaže da
je to tako, nemoj sad mi da tu kao nešto insistiramo na tome. Mada je
tad, tog trenutka bilo potpuno jasno o čemu se radi, jer je samo na
osnovu listinga telefona koji smo tog trenutka imali, jer tog trenutka
je bilo listinga telefona, nije bilo razgovora tih koje je Bagzi
obavljao, bilo je jasno da u trenutku kad je Zoran Đinđić krenuo od kuće
poslat je SMS Bagziju, onda je Bagzi poslao sledeći SMS, a onda su vrlo
brzo ljudi koji su radili u gradskom centru na tehnici ustanovili da je
Zoran Đinđić praćen, da je koncentracija bila kod hale Limes itd.
Međutim, to vam je najbolji primer i najbolji dokaz kako je i pod kojim
teretom je predsednik Vlade Zoran Đinđić živeo. Da čak u vreme kad ste
potpuno sigurni da je nad njim bio atentat, vi to ne smete da iznosite u
javnost, kad je javnost i javno mnjenje bilo potpuno poprimila tu priču
koju je vojna služba bezbednosti, određene retrogradne snage iz
Miloševićevog režima, tih prethodnih tri godine pričala o Zoranu
Đinđiću, da je Zoran Đinđić i njegovo okruženje kriminalci.

B92:
Premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. U sledećoj
emisiji Insajder Vladimir Popović otkriva mnoge nepoznate detalje o
akciji Sablja, vanrednom stanju, ulozi Službe državne bezbednosti, vojne
službe i stranih obaveštajnih službi. Čućete i objašnjenje zašto nije
ispitana politička pozadina ubistva premijera Srbije.

Jedinica CEO Serijal part 16 of 17